+381 62 514 566
Сава Тркља је рођен 14.08.1861. у Херцеговини, у планинском селу Хоџићи, засеок Скакавци, у општини Билећи. Село се на истоку граничи са Коритима и Брестицама а на југу са Меком Грудом. Ова четири села деле поприлично сличну историју и није необично да људи из Хоџића кажу да су из Корита или обрнуто јер тада нису постајале дефинисане границе као данас. Отац му је убијен кад је имао око 10 година и након тога стриц је избацио њега, његову мајку, сестру и брата из куће. Неко време су живели у штали док нису направили малу колибу у планини. За време херцеговачког устанка 1881./82.
Корита су имала важну улогу зато што су кроз њих пролизала два важна пута Горажде-Дубровник (који се и данас користи) и пут до Никшића. Због ове важности на Коритима се налазио град који је имао џамију, 7 караула, стамбене куле, амбуланту, занатске радионице, трговинске радње и многе друге објекте. Из књиге „Корићка Јама“ од Миливоја Тркље сазнајем да је Сава је заједно са другим Корићанима у фебруару 1881. извршио напад на жандаре копљима и камењем и успели су да их протерају да се повуку у град. Касније 7. септембра 1881. године спаљују жандармеријску станицу, а 17. Јануара 1882. нападају редовну Аустроуграску војску на Планику и наносе јој велике губитке. Због освете Беч наређује чишћење села. Дана 20. јануара исте године Швабе пале цело село па тако и Савину колибу. Сви су бежали голи и боси према Црногорској гранци. Да није било Црногораца сви би се посмрзавали од великог снега и јаког мраза. Након краја устанка враћају се у Корита и Сава гради нову кућу. Након тога се жени и добија много деце. Пре Првог светског рата се бавио земљорадњом и имао је 11-оро деце од којих је 4 умрло као бебе од разних болести и немаштине.
Из приче мог деда-стрица Јована сазнао сам да је Сава када је почео Велики рат заједно са братом и најстаријим сином (који је имао око 16 год.) прешао границу са Црном Гором и регрутовао се у добровољце. Када су Швабе и Шуцкори дошли у Корита и Хоџиће да регрутују људе у Аустроугарску војску затекли су село пуно жена и деце. Шуцкори су били припадници аустроугарских војних чета, војне милиције и војних одреда у Босни и Херцеговини за време Аустроугарске. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Деда стриц ми је причао да је моја чукунбаба говорила да су шуцкори били много гори од Шваба. Увек су носили пушке са собом, били спремни да нападну и да су се јављали као добровоњци када треба вешати људе и све друго што је најгоре радити. Из освете су жене и децу одвели у логоре и спалили цело село. Међу интерниранима у логоре била је и Савина жена са шесторо деце и жена Савиног брата са троје деце. Прво су их одвели у логор у Требињу где су провели прве две године рата, затим у Добој и на крају у Шопроњек. Моја баба Стана ми је причала да су их одвели у логор у Арад али сам ја својим истраживањем открио да су завршили у другом логору. Податке сам добио од ратног архива Аустроугарске (www.statearchives.gv.at). За то време Сава учествује у разним биткама од којих је и једна на самим Коритима на планини Троглав. Битка се одиграла 22.10.1915. године и Црногорска војска ју је добила тако што је у сред ноћи, док је напољу пљуштала киша и дувао јак ветар, напала и кренула да убија Аустроугарске војнике који су спавали у шаторима. Када су чули пуцњаву кренули су да трче голи и боси на све стране. У тој битци Корићани и Црногорци су победили Аустроугарску војску. Убили су и ранили преко 400 војника, па чак и убили пуковника чете Шулера, којем је 1915. изграђен споменик у Хоџићима али су га комунисти минирали после Другог светског рата. Пре три године у Горњим Црквицама дигнута је мала црква посвећена црногорским војницима који су погинули те вечери. Након што је Србија прогласила повлачење преко југа, Сава, његов син Шпиро и брат Радоје одлучују да им се придруже. Деда-стриц Јован ми је причао да су ишли рутом Корита – Горње Црквице - Црни Кук - Капино поље код Никшића – Подгорица, на којој није било великих борби. У Подгорици 1915. године Херцеговачки одред Црногорске војске се дели на три батаљона 1. Билећки, 2. Гатачки и 3. Требињски. Није ми познато у којем су батаљону били али то је највероватније био Гатачки или Билећки. Писао сам многим архивима, да добијем тачне информације, али сам добио само штуре одговоре да су подаци непотпуни и да не могу да ми одговоре у ком су тачно батаљону били.
До Крфа су путовали прво до Скадра, али се нису могли одатле евакусати због сталних напада луке од стране Аустругарске војске. Пут су даље наставили према Љешу, али је и одатле евакуација била неизводљива због плитке воде. Одатле су били приморани да наставе пут до Драча и да испловљавају из ове луке. Пролазили су гроз глад, умор и патњу, мислилу су да им је овај брод пут ка спасењу али њихове муке су тек почеле. На Крф су стигли исцрпљени и болесни али су се опоравили на време и послати су на Солунски фронт. Након што су их распоредили у дивизије крећу ка граници Краљевине Србије (која је у том тренутку окупирана од старне Бугарске војске) и Грчке. Није ми познато у коју дивизију је распоређен али је то највероватније била Дринска дивизија или Одред Војводе Вука.
До фронта стижу рутом Солун – Јаница – Воден - Кајмакчалан. На фронту учествују прво у битци код Горничева, али одмах након те битке су послати на Кајмакчалан. Битка на Кајмакчалану била је једна од најкрвавијих и најстрашнијих битака које је српска војска водила у Првом светском рату. Вођена је на суровим планинским висовима високим преко 2.500 метара, где су српски војници, тек опорављени после албанске голготе, јуришали на добро утврђене бугарске положаје. Борбе су вођене по киши, снегу, магли и леденом ветру. Земља је била разорена артиљеријом, а ровови пуни блата, крви и тела погинулих. Срби су више пута освајали врх, па га губили у бугарским контранападима, да би га коначно заузели после страховитих губитака. Врх су ослободила Дунавска дивизија, Дринска дивизија и Добровоњачки одред Војводе Вука који је чинило око 85% Срба добровољаца са територије Аустроугарске. Битка је почела 12. септембра а завршила се 30. септембра, међутим у битци Савин син Шпиро бива рањен. Због тешке повреде Шпира, Сава одлучује да иступи из борбе и са сином иде у Солун. У Солуну му стабилизују рану али га шаљу на даље лечење у Француску. Из приче мог деда стрица Јована, није се знало у ком су граду завршили. Ја сам истражујући разне сајтове, нашао у новинама „Глас Црногораца“ од 14.10.1917. да су се налазили у Марсеју. Савин брат Радоје наставља пробој Солунскога фронта али и он касније завршава у Француској у Лоргуесу. На крају српска војска је поразила Бугарску и Немачку војску што је омугућило ослобађање Битоља 19. новембра 1916. године, тако да је повраћен и ослобођен први комад Краљевине Србије. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија, у којој је највероватније био Сава, имала 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника.
Знајући да су Шуцкори спалили цело село и да су све одвели, мислио је да су и његова жена и деца мртви. Зато је Сава одлучио да са сином остане у Француској. У Француској 2. маја 1918. испада из трамваја и тешко повређује главу па се лечио у болници одређени временски период. До овог податка сам дошао из француских новина „Le Petit Marseillais“ које су ову информацију објавиле 04.05.1918. године. Након опоравка са сином почиње да ради на грађевини. Од моје бабе Стане сазнајем да негде око 1920./1921. Син Шпиро пада са скеле и умире. Остао је сам у туђој земљи и одлучује да се врати у Хоџиће. Када је стигао у Хоџиће на месту где су некада биле куће, штале и остали објекти затекао је само темеље зато што је Аустроугарска војска након спаљивања објеката односила камен за градњу шанчева. Међутим, негде око 500м где су некада биле куће у Хоџићима, у склоништу налази жену са једном ћерком Видом и брата са женом и једним сином Богданом. Био је преплављен емоцијама. У исто време је био и тужан што је изгубио толико особа које је волео, али је био и срећан јер су му жена и макар једно дете остали живи.
Угледавши га, Радоје и Стана нису могли да верују својим очима, јер су га већ одавно ожалили као мртвог. Након што се породици придружује још једна мушка рука изградња куће се много убрзава. Сава је много значио зато што је због свих трагедија слабо спавао па је ноћу вадио камен за кућу а касније и зидао ограду, штале и чатрњу. Једног дана 1924. године у продавницу на Коритима, ушао је Глушац Лука и свима је испричао како је сањао да је Сава добио сина. Сви су му рекли да не лупа глупости и да човек од 64 године не може да добије дете. Међутим пар недеља касније сазнаје се да је Савина жена Стана затруднела у 53 години. Дете се родило здраво и било је мушко, дали су му име Вукота а Лука Глушац га је крстио. Да Сава није добио сина Вукоту, не би било ни мог деде Анђелка, а самим тим ни мене. Сава и Стана су избегавали да причају о рату и животу пре рата, вероватно због траума и све деце коју су изгубили због терора Шуцкора, Шваба и Мађара. Сава је преминуо 18.08.1933. године природном смрћу у 72. години живота. Сава је тада завршио своје патње али његова жена и син ће их дочекати још много. После рата добио је земљу у Панчевачком Риту, међутим никада није била колонизована. Др. Милан Мицић ми је рекао да је после Другог светског рата земља у Панчевачком Риту национализована а касније продана Арапима. Рекао ми је и да је поднесен процес да се та земља врати потомцима Солунаца међутим није било ефекта. За време другог свестког рата на Коритима усташе и партизани су чинили велике злочине. На Коритима се налази и озлоглашена јама Голубинка или Корићка јама у коју су бачена 141 мушкарца старија од 15 година, од чега је 133 старадало, углавом из Корита. У ту јаму је требао бити бачен и Савин син Вукота, мој прадеда, али га је спасила сналажљивост и инталигенција брата од стрица Богдана.
За време Првог и Другог светског рата се уништавало и палило па је изгубљена већина података. Од Савиних 10-оро деце која су умрла пре и за време рата имена су већином непозната. Због силних траума они су константно одбијали да причају о томе и говорили да је то небитно и да се треба фокусирати на садашњост. Деда стриц који је упознао и живео са мојом чукунбабом ми је причао да кад год би је питао колико деце је имала и да му исприча нешто о њима она би му одговорила да је остави на миру и да је то небитно и да ће га казнити. Савина и Радојева кућа није једина која је пропатила. Од 6 Тркљиних кућа у Хоџићима у три нико није преживео а у једној је погинуло 2/3 од чега 8 деце. Мањак података у архивима истраживање овог чини много тежим. Писао сам на адресе преко 30 архива од Марсеја, Крфа, Сарајева итд. и до сада сам добио само један позитиван одговор који је садржао 4 умрлице Савине и Радојеве деце из логора Шопроњека.
Савина и Радпјева деца из матишне књиге умрлих из Шппрпоека, Аустрија
Извод Саве Тркље из матишне књиге рођених
Гроб Саве Тркље (код Стане каменорезац погрешио, година рођена је 1872.)
Сава Тркља у новинама „Глас Црногораца“ 14.10.1917.
Сава Тркља у новинама „Le Petit Marseillais“ 04.05.1918.
Пут који је Сава прещао од Хочића до Солунског фронта
Пут који је Сава прешао од Солуна до Марсеја
Много је жалосно то кроз шта је прошао Сава и сви остали српски и црногорски војници, као и цивили али да није било њихове жртве и патње ја данас можда не бих живео слободно у држави Србији. Мој чукундеда је учествовао у Првом светском рату а прадеда у Другом светском рату. Деда и тата су учествовали у ратним дешавањима деведесетих година на територији Босне и Херцеговине. Сви они су се борили за слободу и бољу будућност њихових наследника. Захвалан сам што су моји преци били часни борци који су се борили за слободу свога народа. Надам се само да моја генерација и наши наследници неће више морати да учествују у ратним дејствима јер сваки рат оставља велике последице.
Истраживање мојих предака и породичног стабла, започео сам пре годину дана, желећи да сазнам што више информација о мојој породици јер често посећујем село Хоџиће и родбину коју имам тамо. Када се појавио конкурс „Мој јунак са Солунског фронта“ желео сам да поделим оно што сам сазнао и да тако моје претке сачувам од заборава кроз ову причу. То је мој мали допринос њима за све оно што су они урадили за нас.
Богдан Тркља, ученик 1. разреда средње електротехничке школе "Михајло Пупин" из Новог Сада
Ментор: професорка Светлана Салаћанин
