Овим радом желим да на основу доступних историјских докумената, породичних сведочења и стручне литературе, реконструишем животни пут, свештеничку службу и мученичку смрт протојереја Тимотија Поповића. Његово страдање не може се посматрати изоловано, већ искључиво у контексту системског аустроугарског терора над српским живљем у Подрињу на самом почетку Првог светског рата, 1914. године.
Тимотије Поповић је мој чукундеда и као прва жртва тог безумног времена на простору Дрињачког краја, он представља симбол страдања, али и непоколебљиве вере. Поред биографских података, рад истражује и судбину цркве коју је подигао, народно предање о знацима његове светости, као и званичну одлуку Српске православне цркве којом је, век касније, уврштен у лик Светих мученика зворничко-тузланских. Циљ овог рада је да сачува успомену на личност која је својим животом служила Богу и роду, а својом смрћу задобила живот вечни.
Духовни корени и судбина дрињачке цркве
Тимотије Поповић је рођен 23. марта 1881. године. Похађао је основну школу у Зворнику, гимназију у Сарајеву, а богословију је завршио 1902. године у Рељеву. Место рођења Тимотија Поповића није сигурно. Помињу се два места, Осмаци и Дрињача, али је већа вероватноћа да је рођен у Осмацима јер су Поповићи из Осмака. Његов прадеда, Захарија Поповић, обновитељ манастира Папраћа у близини Осмака, био је свештеник у том манастиру, што такође даје велику могућност да је рођен у Осмацима.
„Први међу њима био је свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче. По неким изворима он је рођен у Осмацима, а по неким у Дрињачи, код Зворника, прича прота Видоје и додаје да је он био прва жртва тога безумног времена.”[1]
Протојереј Тимотије је са супругом Савком имао петорицу синова: Богдана, Николу, Драга, Станка и Бранка. А Станко је мој прадеда.
Када је Тимотије постао свештеник, он је подигао цркву у Дрињачи и служио је у тој цркви. Црква је посвећена Светом Ћирилу и Методију. Цркву су потопили комунисти 1955. године тако што су изградили брану на Дрини да би направили Зворничко језеро.
После неког времена, 1968. године, почела је градња нове цркве која и данас постоји у Дрињачи, а која је посвећена Светом ђакону Авакуму. После годину дана, 31. августа 1969. године, црква је освећена.
„Наиме, првобитни храм у Дрињачи, црква посвећења Светим Кирилу и Методију потопљена је приликом изградње акумулационог језера. Можда настављено страдање нечега чему су у Првом свјетском рату Аустро-Угари и ударали темеље прогањајући српски живаљ, од кога посебно свештенство, а у Другом свјетском рату усташе у својим злочинима превазилазиле границе људске и животињске монструозности са за њих „чувеним” бурадима крви српских жртава која су послана Анти Павелићу поводом његовог рођендана. Неко је тада ћутао на све то страдање. Ћутали су они који су потопили тадашњу Цркву Светих Кирила и Методија.
Бог опет шаље личности које треба на право мјесто, а након потапања „старе цркве” преосвећени владика Лонгин корача по крвљу натопљеној дрињачкој парохији, парохији страдалних протојереја Тимотије Поповића и Милана Петковића и на хиљаде убијених Срба, размишља и са вјерним народом који као феникс изнова васкрсава креће у изградњу и на крају освећење новог Храма посвећеног Светом великомученику ђакону Авакуму, сину српском како и наводи владика Лонгин у свом тексту записаном у старом јеванђељу дрињачке цркве на 348. страници.”[2]
Од дринских извора до вешала
21. августа 1914. године, након величанствене победе српске војске у Церској бици – прве савезничке победе у Великом рату – поражене аустроугарске снаге почеле су хаотично и панично повлачење према граници на Дрини. Пете и Шесте аустроугарске армије, изнурене борбом и понижене неочекиваним поразом од далеко мање војске, искаљивале су свој бес над цивилним становништвом Подриња. Управо у том драматичном историјском тренутку, када се српска земља ослобађала окупатора, одиграла се трагедија у Дрињачи.
Док су аустроугарске јединице пролазиле кроз Дрињачу, зауставиле су се на изворима воде ради окрепе. У општем ратном растројству, војници су користили воду која је због нехигијенских ратних услова била неисправна за пиће. Тимотије Поповић, вођен хришћанском етиком и људском добротом, покушао је да спречи њихово страдање показујући им прстом на други, бистри и исправан извор.
Међутим, војна команда и војници, већ заслепљени поразом на Церу и дубоком паранојом, протумачили су овај гест као диверзију. Веровали су да их српски сељак намерно наводи на затровану воду како би довршио оно што српска војска није стигла на бојишту. Као одмазду за овај „покушај тровања”, Тимотије је ухапшен и везан у тешке ланце.
Као заробљеник, Тимотије је био приморан на пут од око 20 километара, дуж обале Дрине. Окован тешким ланцима, под ударцима и понижењима, препешачио је пут од Дрињаче до Каракаја. Овај марш није имао само за циљ казну једног човека, већ је служио као метод застрашивања преосталог српског живља у пограничној зони.
Што се тиче самих ланаца којима је био окован током свог страдалног пута, њихова тачна локација данас није са сигурношћу потврђена. Међутим, у народу и црквеним предањима се често помиње да се ти мученички ланци чувају у новој цркви у Дрињачи, као светиња и материјални доказ његове жртве.
Ипак, приликом самог чина вешања, материјални закони су заказали пред духовном чистотом мученика:
- При првом покушају, конопац је пукао, што је у војном праву често био знак за помиловање, али не и за окупатора.
- При другом покушају, на опште запрепашћење војника и присутних мештана, десило се исто – конопац је поново пукао.
- Тек из трећег пута, суровост џелата је превагнула и Тимотије је страдао.
„„Слободно можемо рећи да су у току рата били стављени ван закона и српски народ и Српска православна црква у Босни и Херцеговини, као и у другим покрајинама.”
А да су српски народ, посебно његови свештеници, били ван закона, потврђују и злостављања, мучења па и убијања којима су ови били подвргнути и од аустријског судства и од разуларене солдатеске. Тако је без икаквог повода и разлога зверски усмрћен тадашњи дрињачки парох Тимотије Поповић код Суљина хана недалеко од Зворника, 21. августа 1914. године. О овом догађају Матија Поповић овако пише:
„На путу чух да је пала прва жртва с наше стране Дрињаче. Обешен је поп Тимотије Поповић са Дрињаче, код Суљина хана ниже Зворника. Био је један од најмирнијих људи што сам их у животу познавао. Није био у стању ни мрава згазити. Обешен је што је разјарене војнике који су се потучени вратили из Србије, упозорио на бољу пијаћу воду (од оне коју су они пили приликом његовог наиласка – прим. аутора), и они су то схватили као намјеру да их отрује другом водом и за ту своју доброту сиромах је платио главом и најгорим мукама.”
И други извори такође потврђују да је свештеник Тимотије Поповић због своје доброте умро мученичком смрћу. Сама казна извршена је на најгрознији начин. Неспретношћу, или можда хотимично, војници су га два пута дизали на вешала и он је два пута падао са њих.”[3]
„Крајем јуна 1914. године у вријеме концентрације аустроугарских трупа уз границу овђе са Србијом, прота Тимотије Поповић је осумњичен да је наводно затровао воду у једном бунару из којег је требало да пије војска . Без икаквог судског поступка, без икаквог објашњења , прота Тимотије је објешен је у Суљином Хану, данашњем Каракају. Објешен је са лицем окренут према Србији и ту су га држали тако објешеног неколико дана и нису дозволили да било ко дође да га скине са вјешала. На крају, тајно су ноћу дошли Срби скинули га и покопали га ту испод дрвета, а касније је његово тијело прењето на гробље у Каракају, наставља причу прота Видоје .”[4]
Чудотворна јављања и нетрулежност моштију
Након што је прошао извесни период од трагичних ратних збивања, дошло је време да се коначно прикупе и достојно сахране земни остаци жртава. Тело Тимотија Поповића пронађено је у месту Каракај, управо на локацији где је био мученички пострадао вешањем. Већ тада, приликом самог проналаска, почела су да се пројављују прва Божија чуда.
У исто време, у Београду је живела једна жена која је годинама тешко патила од костобоље. Њене муке биле су велике, а лека јој није било све док јој се једне ноћи, у дубоком сну, није јавио анђео Господњи. Небески гласник јој је упутио јасну поуку: да се упути ка Каракају и потражи поворку која преноси тела страдалника. Речено јој је да ће, оног тренутка када дотакне ковчег са телом Тимотија Поповића, њена болест нестати.
Вођена снажном вером, жена је заиста отишла у Каракај. Када је пришла ковчегу и са вером га дотакла, осетила је како је бол нестао, исцељење је било потпуно.
Међутим, то није био једини знак светости који је пратио овог мученика. Приликом прегледа костију, сви присутни су занемели пред невероватним призором: иако је тело дуго почивало у земљи, прст десне руке којим је Тимотије показао Аустроугарима на питку воду, остао је потпуно нетрулежан. Бог је на тај начин желео да прослави његово доброчинство и покаже да се милосрђе не заборавља.
Канонизација
Страдање протојереја Тимотија Поповића не може се посматрати изоловано, већ као део светог и трагичног мозаика страдања српског народа и свештенства у Босни и Подрињу на самом почетку Првог светског рата. Његова жртва, поднета 1914. године, уткана је у заједнички венац Светих мученика зворничко-тузланских, чиме је локално сећање прерасло у општеправославни и свесрпски духовни празник.
Након више од једног века чекања, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном заседању у мају 2022. године донео историјску одлуку да жртве аустроугарског терора из периода 1914–1918. године приброји лику светих. Том одлуком, протојереј Тимотије Поповић је, заједно са бројним другим свештеницима, учитељима и верним народом који су пострадали за веру и отаџбину, званично канонизован.
Установљено је да се Сабор светих мученика зворничко-тузланских празнује 1. јуна (односно 19. маја по старом календару). Овај чин канонизације представља не само исправљање историјске неправде, већ и духовну потврду да је жртва коју су ови мученици поднели била дубоко утемељена у хришћанској љубави и оданости свом роду.
Страдање Тимотија Поповића није само трагичан запис из ратне хронике, већ истинито сведочанство о томе како се кроз жртву задобија Живот вечни. Иако су му аустроугарски војници на стратишту у Каракају одузели земаљски живот, они нису могли да убију његову душу нити да избришу његову доброту. Напротив, својом мученичком смрћу Тимотије је поразио своје џелате и постао неугасива светиња свих Срба у Подрињу.
Негде око 2020. године озбиљно се размишљало о томе да се његове Свете мошти изваде из земље. План је био да се пренесу у новосаграђени Саборни храм у Зворнику, како би ту почивале. Међутим, од те намере се одустало из техничких разлога. Наиме, утврђено је да је крипта зворничког храма због близине реке Дрине изложена продирању подземних вода, па је због заштите и очувања самог достојанства светих моштију одлучено да се поступак ископавања за сада не покреће, док се не обезбеде сви неопходни услови.
Закључак
Данас, када га прослављамо у збору Светих мученика зворничко-тузланских, ми заправо сведочимо да је истина јача од силе, а небо изнад сваког земаљског суда. Његово име у црквеном календару и нетрулежне мошти које је народ сачувао кроз тешка времена, говоре нам да историја не памти оне који су везивали у ланце, већ оне који су и у најтежим мукама остали верни Христу. Свети Тимотије остаје да живи као вечни стражар на обалама Дрине, подсећајући нас да је свака жртва за веру и ближњега заправо корак ка Васкрсењу.
ИзвориЛитература
[3] Милан Јовановић, Знамените личности зворничког краја: Прота Милан Петковић, (Зворник: „Загонетка”, 1995), стр. 10–11.
