+381 62 514 566
Друштвено-политичке прилике на територији данашњег Срема почетком 20. века свакако нису биле истог карактера као у Краљевини Србији. Као што знамо, територија данашње Војводине, тиме и Срема, у поменутом периоду била је у саставу Аустроугарске монархије, велике силе која је тежила проширењу своје територије и стицању нових ресурса и могућности, а којој је Србија представљала препреку на путу тог остварења.1
Срби су чинили значајан део становништва Срема, па тако и саме Сремске Митровице, града на Сави, преко које су гледали у своју матицу – Србију. Жеља за националним ослобођењем и уједињењем била је прожета, али и поткрепљена, различитим поделама и економским променама. Народски речено, многи су Сремци ,,трбухом за крухом“ отишли на рад у друге земље, често и преко океана (САД и Канаду). Са Хрватима, који су такође чинили значајан део становништва овог подручја, Срби су понекад сарађивали у страху од мађарског утицаја, али је често долазило и до сукоба око различитих, пре свега, националних интереса.2
У оваквом амбијенту Србе у Срему затиче почетак Првог светског рата, који је, након победе њихових сународника у два Балканска рата, за њих и нова стрепња и нова нада, само у изузетно тешким околностима. Овога пута, Краљевини Србији објавила је рат царевина чији су они становници и која спроводи мобилизацију и над њима самима. Очекивало се да Србин Сремац ратује против свог брата Србина Шумадинца, Моравца и сваког другог…
Овде је и тајна и одговор толиког броја добровољаца, оних Сремаца, који су пре ризиковали своје животе бекством из јединица у које су били или би били распоређени, него што би пристали да пуцају на своју браћу и ратују против сопственог народа. Многи од њих су успели да се прикључе српској војсци, те да са читавим српским народом прођу, а многи и да преживе, до тада невиђена ратна страдања.
Онолико колико смо могли, пратили смо њихов пут…
1 Више о томе: Васин, Горан и Нинковић Ненад Срем у Првом светском рату: лојалност и преки суд Историјски архив „Срем“ Сремска Митровица, 2018)
2 Више о томе: Лапчевић Стево М. , Одлетео соко сив: Јован Удицки учитељ и Соко у политичком, просветно-културном и друштвеном животу Сремске Митровице (1902 - 1951), Историјски архив „Срем“ Сремска Митровица
Митровачки добровољци
Добровољачка значка Савез добровољаца Краљевине Србије деловао је од 1903. до 1915. године. Ова организација окупљала је све оне који су добровољно приступали Војсци Краљевине Србије и тако учествовали у свим њеним ратним напорима током шест ратних година (Балкански ратови, Први светски рат). Рад овог савеза наставио је Савез ратних добровољаца 1912- 1918, који је основан одмах по завршетку Великог рата. Савез је водио бригу о свом чланству и породицама ратних инвалида и палих ратника, помагао у остваривању права, добијања добровољачке земље и насељавања на њој, као и бројним другим питањима. 
Добровољачка значка
Не зна се поуздано када је овај савез званично основан у Сремској Митровици, али оно што се зна јесте да су митровачки добровољци своју заставу освештали на Ђурђевдан 1925. године. Тим поводом писала је Србија, чин је обављен у породичној кући Манигодића, а том приликом у добровољачки барјак пободени су и златни клинови које су својим „откупом“ друштву даровали: Удружење добровољаца Дивош са 100 динара, Удружење четника Београд са 200, динара, Удружење добровољаца Лежимир са 100, Фрања Гашпарац са 100 динара, поручник Вуковић такође са 100 динара, Удружење добровољаца Земун са 100 динара, Удружење добровољаца у Гргуревцима даривало је 200 динара, Министар Војске и Морнарице дао је 500 динара, кум заставе ђенерал Живко Павловић дао је 200 динара, Љубомир Јовичевић дао је 100 динара, Паја Вуковић 100, Јован Микић 50, Максим Савић исто толико, Миливој Барбировић 100, Бора Главашки 50, Јаков Ковач 400, Милан Младеновић 100, Станимир Марковић 50, Чеда Ивковић 100, Фрања Цветин 50, Стева Ердељан 50, Стева Петровић 10, Чеда Обрадовић 30, Добра Николић 50, док су браћа Девић дала 100 динара.
3 Лапчевић Стево М. Деца Отаџбине: акције и актери српског и југословенског национализма у Сремској Митровици 1918-1941. Архив Војводине, Нови Сад, 2023.
4 Никола Жутић, Нико Бартуловић, римокатолик, четник, Књига прва, Београд, 2010. стр: 80. На челу му је био Лујо Ловрић, Хрват родом са Сушака који се борио на Добруџи у саставу Српске добровољачке дивизије. Том приликом је тешко рањен и остао слеп, па се по оконачњу Великог рата нарочито борио за унапређење статуса ратних војних инвалида. ж5 Био је у саставу Савеза добровољаца за Срем, Банат и Бачку.
6 Србија, 7.6.1925.
Освећење добровољачке заставе – одбор ишчекује госте 
Разгледница издата поводом освећења добровољачке заставе
Пре него што почнемо причу о неким од најистакнутијих добровољаца из нашег краја и њиховом ратном и послератном путу, не можемо да не поменемо да су у Старој Пазови у добровољачке одреде ступали и Словаци. Заједно са Србима, они су 1928. године подигли споменик палим борцима – добровољцима, који је освећен на Видовдан, а донет је специјално са Кајмакчалана. Градили су га заједно Срби и Словаци, чланови Соколског друштва. То је једини споменик у Срему посвећен добровољцима у Великом рату.
Пазовчани, Срби и Словаци, чланови Соколског друштва, на отварању споменика добровољцима
Споменик подигнут палим борцима у бици на Легету код Сремске Митровице није посвећен самим добровољцима, као ни спомен-костурница која се налази на Старом православном гробљу у овом граду.
Радивоје Косановић из Мартинаца
Истражујући на ову тему, открили смо, чини нам се, читав нови континент, или, боље речено, острво препуно блага. Рођени смо и живимо овде, али историју свог града и шире околине, очигледно, не познајемо довољно. Срем и Сремска Митровица као његов центар имају чиме да се поносе и у новијој историји, не само антиком. Бројни су примери див-јунака, ратника витешког држања, који су изузетно допринели победи српске војске у Великом рату. Свесни смо да нећемо, и да можда и не можемо поменути све, али ћемо покушати да испричамо причу бар о некима од њих.
Радивоје Косановић из Мартинаца
Тривун Миладиновић из Мартинаца
Владислав Ханосек
Андрија Бучик, Мађар, добровољац српске војске из Лаћарка
Лазар Батричевић из Шашинаца, четник Војводе Вука
8 Овде постављене фотографије приказују неке од сремских добровољаца, учесника Великог рата, чији пут нећемо детаљније описивати, али су и те како вредни сећања, те их помињемо бар на овај начин.
Славко Теодосић
Рођен је 9. фебруара 1891. године у Лежимиру. Био је син Танасија Теодосића, чији су преци у Срем дошли из Баната, а вероватно још раније из Босне. Веома рано постаје питомац ,,Привредника“, друштва које је помагало сиромашној, али талентованој деци да се школују и изуче занат. Определио се за берберски занат, који је учио Шапцу, а потом радио у Сенти. Као млад, био је национално свестан и активан у ,,Српском соколу“, а интересовао се и за четнички покрет.
Са избијањем Првог балканског рата напушта посао и добровољно се прикључује српској војсци. Учествовао је у бици код Куманова, где је био рањен. Борио се и у Другом балканском рату, а затим и у Првом светском рату. Током Великог рата, заједно са братом Душаном, учествовао је у борбама на Дрини, прошао је повлачење преко Албаније, боравио на Крфу и учествовао у пробоју фронта на Кајмакчалану. Доживео је ослобођење Београда и крај Првог светског рата 1918. године. За своју храброст одликован је бројним признањима, укључујући и Карађорђеву звезду.
После рата, од краља Петра I Карађорђевића добија земљу коју, међутим, није сам обрађивао већ је издавао. Оженио се Вуком из Стејановаца, али му је једино дете преминуло у раној младости, након чега није више имао деце. Током Другог светског рата, 1942. године, у време прогона Срба у Срему које је спроводио Виктор Томић, ухапшен је у свом дому. Окарактерисан као ,,сумњив елемент“ и противник новог режима, убрзо је стрељан у Руми. Славко Теодосић је тако 1942. године, у 51. години живота, трагично окончао свој живот.
Остао је упамћен као храбар учесник балканских ратова и Првог светског рата, човек снажног националног осећаја и тешке, али достојанствене животне судбине.9 Славко Јовановић (Оџачар), о коме ће касније бити речи, у оквиру своје збирке песама ,,Косовски осветници“10, испевао је дивну песму посвећену управо овом нашем јунаку:
Никола Ђаковић
Рођен 1884. у Митровици. Отац му се звао Сима. Био је ратар. Са братом од стрица Рајком, мобилисан је и послат на Источни фронт. У Русији се предао руској царској војсци и ступио у српске добровољачке редове. Ратовали су на Добруџи и дошли су на Солунски фронт у чијем су пробијању учествовали. После рата, обојица су били активни у ратарском-земљорадничком покрету. Активно су учествовавли у градњи Ратарског дома.
Браћа Ђаковић су били активни и у митровачком удружењу добровољаца, а Рајко је неко време ту био и барјактар. Након избијања Другог светског рата, Лазар Пантић, добровољац који је чувао заставу удружења исту предаје на чување браћи Ђаковић. Нове усташке власти, половином августа 1942, хапсе браћу Ђаковић, Рајка и Николу, као и Николиног сина Панту. По налогу оца, пре хапшења, Панта закопава добровољачку заставу на породичном имању.
Њих тројицу су убили у Вуковару, на Дудику, 19. августа 1942. Застава је сачувана. И данас се чува у породичним круговима.11
Панта Ђаковић Никола Ђаковић
Стеван Рокић
Рођен је у Митровици 1880. Отац му се звао Никола. Почетком 20. века жени се Анкицом и добија кћерку. Након тога, заједно са јужнословенским народом тадашње Аустроугарске, напушта породични дом у Ћуковцу и одлази на тежак физички рад у Америку. Током наредних година супруги и кћерки шаље новац преко Анкичиног брата.
11 Удицки Јован, Споменица жртава Другог светског рата у Сремској Митровици, (прир. Јована Тривуновић и Стево Лапчевић) Архив Војводине, Нови Сад, 2021.
Не зна се тачно када се Стеван вратио у Митровицу, али је то отприлике било 1908. године. Након што се вратио, сазнао је да су му кћерка и супруга умрле. Стеван се затим оженио Марицом, са којом 1909. добија сина Милана. Две године после тога, добија и сина Николу. По избијању Великог рата, власти мобилишу Стевановог брата Божу, међутим он није хтео да буде послат на фронт где би ратовао против своје браће и због тога прелази Саву и ступа у српске одреде.
Учествовао је у борбама на Церу, највероватније као борац Дринске дивизије. Са својим саборцима, прелази Албанију и учествује у борбама на на Солунском фронту, укључујући и борбе на Кајмакчалану. У Митровицу се враћа 1918. Прво се уселио у кућу у Ћуковцу, а затим у кућу преко пута Манигодића, на данашњем Булевару. За своје заслуге, добио је Албанску споменицу и Споменицу Великог рата, као и девет јутара земље и лични поклон регента и касније краља Александра. Отвара кафану ,,Слобода“ и тамо ради све до 1941. године.
У току међуратног периода Стеван је био активан у друштвеном животу, а био је активан и као председник Удружења митровачких угоститеља. Када се створила Бановина Хрватска 1939, био је члан ,,Српског културног клуба“, организације коју је основао проф. др Слободан Јовановић. Та организација је, услед поделе Краљевине Југославије, сматрала да и Срби имају право на сопствену Бановину. По успостављању НДХ, на Ђурђевдан 1941. ухапшен је са већом групом народних радника, наставника, учитеља, добровољаца Великог рата и одведен је у Копривницу. Одатле је пребачен у Јадовно, где је и убијен. Стеванова супруга Марица одведена је следеће године у Јасеновац, где је и она убијена. Синови Милан и Никола су се склонили у Шабац током 1941. Милан је отишао у Београд, где се бавио коњима. Након рата се вратио у Митровицу. Никола је као члан покрета отпора ухапшен. Одведен је на Бањицу, а одатле је транспортован 1942. у Норвешку, где је дочекао крај рата. Није се враћао у Југославију. У Норвешкој је написао књигу ,,Моја Југославија“, која је недавно објављена на српском језику.12
Стеван Рокић
12 Изјава Гордане Рокић, унуке Стевана Рокића.
Стеван Лађевац из Лаћарка, официр Гвозденог пука
Лазар Панић, шеф добровољачке солунске организације у С. Митровици `30-их
Стеван Лађевац
Један од познатијих добровољаца из Митровице, тачније из Лаћарка, данас, такорећи, приградског насеља, био је и Стеван Лађевац.
Увидом у његов војни картон који се налази у Војном архиву у Београду, сазнајемо да је син Арсенија Лађевца рођен у Лаћарку 6. августа 1886. Имао је двоје деце: Љубицу, рођену 7. априла 1912. и Михаила, рођеног 30. марта 1914. По свршетку основне школе, 6. августа 1908. ступио је у подофицирску аустроугарску школу, где 1909. најпре постаје каплар, наредне године поднаредник, да би 1911. постао и наредник.
У Војску Краљевине Србије ступа 1913, по свему судећи, по окончању Другог балканског рата и то као бегунац из војске чији је наредник био. Наиме, прве борбе против Турака и прве потешкоће са којима се српска војска суочила, изазвали су подсмехе код несрпског кадра у Вараждину, где је Лађевац био стациониран. Дошавши у сукоб са колегама, Лађевац је био дужан да се јави Вишој команди у Загреб, да би у истом граду био смештен у истражни затвор. У затвору проводи два месеца, одакле бежи уз помоћ једног стражара Србина. Неко време скривао се код једне Српкиње у Загребу, а потом, преобучен у цивилно одело, вратио се у Срем. Као одговор, војне власти у Загребу расписују потерницу за Лађевцем, који у последњем тренутку успева да пребегне у Србију.
Под окриљем ноћи стигао је до Земуна и ту прешао Саву. Стигавши у Београд пријављује се начелнику Општег војног одељења Министарства војске, генералштабном пуковнику Радоју Лазићу који му израђује пријемницу у Војску Краљевине Србије.
Први светски рат га затиче као наредника у Гвозденом пуку и распоређен је на западне границе. Рањен је у ногу 8/21. августа 1914. на положајима око Лознице. Убрзо потом, 15. октобра, за своје ратне заслуге у току Церске битке, унапређен је у чин пешадијског потпоручника у Четвртом батаљону Другог пешадијског пука „Књаз Михајло“ из састава Моравске дивизије првог позива.
Са српском војском учествује у свим великим биткама Првог светског рата, па је 25. августа 1916. поново рањен на положајима на Црној Реци, приликом повлачења српске војске (како се наводи у војном картону, није имао последице рањавања). По пробоју Солунског фронта, враћа се у Срем као поручник (унапређен 1. септембра 1918). 13Једно време живео је у Београду у Улици господара Јеврема на броју 35, а потом се настанио у Сремској Митровици, у Дунавској улици. Неко време службовао је на подручју Зетске дивизије, у оквиру Цетињског војног округа, одакле му је по пензионисању 6. новембра 1926. војни картон пренет у Београд.
У чин капетана друге класе унапређен је 26. октобра 1920, а чин капетана прве класе добија 17. децембра наредне године, током боравка на официрском курсу Прве армијске области у Новом Саду, који је завршио са одличним успехом током 1923/24. године. Током најтежих окршаја са аустроугарском војском, за исказано јунаштво 1915. Лађевац добија Златну медаљу Милоша Обилића. Три године касније, 1918, добиће Орден белог орла са мачевима, петог степена, као и другу Златну медаљу Милоша Обилића за јунаштво. Златну медаљу за војничке врлине добиће 1923, а био је и носилац Споменице Великог рата коју је добио 1920.
Лазар Панић
Рођен је у Адашевцима код Шида. Био је ожењен Љубицом Жунић из Мартинаца и имао је синове: Ђорђа (1910), Радована (1911) и Ивана (1907). Радован и Иван умрли су од туберкулозе пре Другог светског рата, баш као и Ђорђе који је умро након истог.
У Адашевцима завршава четири разреда основне школе. У Војску Краљевине Србије ступа већ на почетку Великог рата 1914. Учествовао је у свим биткама које су обележиле Велики рат, прешао Албанију, лечио се на Крфу, учествовао у пробоју Солунског фронта и борбама за ослобођење Београда. На београдском фронту, у ширем реону главног града, дочекао је крај рата.
Био је више пута рањаван, да би у новембру 1918. био тешко рањен од шрапнела у ногу. Ни четрнаест операција није успело да му је спасе, па је слободу дочекао као ратни инвалид.
По повратку у (Сремску) Митровицу, запослен је као администрант у Петроварадинској имовној општини. У време када је био потпредседник Друштва митровачких добровољаца, ова организација била је смештена у његовом стану, на месту данашњег ПИО фонда.
13 Војни картон Стевана Лађевца: Војни архив, Београд
По избијању Другог светског рата, усташе му наређују да напусти Сремску Митровицу. Пре одласка у Адашевце, освећену добровољачку заставу тајно пребацује код Николе Ђаковића, свог саборца и пријатеља, о коме смо већ говорили, у Железничкој улици (преко пута Ратарског дома). Рат је провео у Адашевцима, где је и умро 30. априла 1957. године. (14 Изјава Mилана Панића, унука Лазара Панића).
Meђу добровољцима посебно се истиче Славко Јовановић, рођен 2. фебруара 1894. године. Као сељачко и сиромашно дете, пратећи своје родитеље, школовао се ванредно у Иригу у народној школи за „аналфабете“ (неписмене особе). Током друге деценије 20. века, могуће посредством „Привредника“, друштва о којем смо раније говорили, прелази у Краљевину Србију, у Београд. Када је након анексије Босне и Херцеговине све већи број „пречана“ почео да приступа четничкој акцији у Македонији и Старој Србији, Јовановић и сам чини исто. Најкасније од 1911. борац је у редовима војводе Вука Поповића. Од тада па све до 1918. активно учествује у свим ратовима за српско и јужнословенско ослобођење и уједињење.
Као четник Војводе Вука, распоређен у Козјачки одред и у редовима Прве српске армије учествује у борбама на Куманову и касније у борбама против Бугара. По избијању Великог рата, распоређен у Јадарски четнички одред којим руководи мајор Војин Поповић – Вук. Учествује у борбама на Церу, на Дрини, у Колубарској операцији и одбрани Београда. У току повлачења српске војске, ратује између осталог и у Грделичкој клисури, на Момином камену, одакле се спушта ка Скадру у којем је 1915. године. Из старе српске престонице прелази на опоравак у Бизерту. По повратку на фронт, поново ступа у одреде Војводе Вука, па почетком августа 1916. ратује на подручју Лерина, између осталог и у знаменитој бици код села Буфа. Сведок је и погибије Војводе Вука, након чега ступа у одред Војводе Илије Трифуновића-Бирчанина, па као такав, у августу 1918. ратује на Милетиној коси, на Соколским планинама.
У току борби, из којих излази као наредник српске војске, три пута је рањаван. Носилац је Споменица Балканских ратова и Великог рата, Албанске споменице, две Обилићеве медаље за храброст (златна и сребрна), као и чехословачког Ратног крста. По повратку у Срем долази у улицу Принца Павла (бр. 12, данас Стари шор) и ради као оџачар. Активира се у Удружењу четника, чији ће челник постати. Као такав, сарађује између осталог у Југословенској стражи, званичном органу Удружења четника које му 1935. издаје збирку песама ,,Косовски осветници“. У Сремској Митровици, жени се Ђурђицом и 8. новембра 1925. рађа му се син Растислав. Касних '30-их активан је у напорима Српског културног клуба у борби против, најпре стварања,а потом и јачања Бановине Хрватске, коју напада са југословенских позиција. Током Априлског рата, са припадницима Удружења четника организује отпор и активно се бори против Немаца на путу Рума-Сремска Митровица. По окончању Априлског рата и успостављања НДХ-азијске управе града, 12-13. априла 1941. организује препад на немачке војнике, услед чега долази до провале Удружење четника. Ухапшен и отпослат у Немачку, у заробљеништво. Смештен је најпре у Сталаг XVIII A на југу Аустрије, а потом је пребачен у Логор Крефелд VI-J познат по бруталности и тешким условима живота његових заточеника. И мада се у послератним сећањима Митровчана спомиње да је у Немачку одведен већ у Митровици, у службеним картонима који се чувају у збирци Црвеног крста , наводи се да је заробљен 15. 4. 1941. у околини Зворника, те да је у Немачку одведен почетком јануара 1943. За то време, син Растислав са породицом прелази у Мачву, у Подринску Митровицу (Главна улица, бр. 27) и ступа у Југословенску војску у Отаџбини, чији ће активни борац (као припадник Церско Мајевичке групе корпуса Драгослава Рачића) остати до краја рата. Пошто је као тешко болестан отпуштен из заробљеништва, почетком 1944. Славко Јовановић долази у окупирану Србију. У Шапцу се сусреће са породицом и одлучује да приступи јединицама Драгослава Рачића. Ратује заједно са сином, али се поново разилазе при преласку у Босну, будући да је Растислав, као млађи, придружен јужном крилу јединица ЈВуО, отишао ка Пљевљама. Током борби са партизанима, Растислав је тешко рањен у ногу и постаје инвалид. Отац и син, Славко и Растислав ће се поново срести у ослобођеној Модричи у зиму 1945. Њихов последњи сусрет одиграће се 19. марта 1945, будући да је Растислав као инвалид транспортован на даље лечење, док се Славко враћа у борбу, где гине у борбама са комунистима током великог страдања своје војске (историјски познато као ,,Босанска голгота“). Растислав Јовановић успева да дође до Словеније, Аустрије, и коначно се сели у САД, где у Фениксу (Аризона) умире 2016. године. Био је носилац Златне Обилићеве медаље. (Трбојевић Душан, Церско-мајевичка група корпуса Драгослава Рачића, Погледи, Крагујевац, 1998.)
Славко Јовановић, слика у боји Насловна страна књиге ,,Косовски осветници“, аутора Славка Јовановића
-Где Вам је било најтеже за време рата? – питао сам Милана Гачића. -
Свуда – одговорио је тихо човек кога виша ништа не веже за стварност…
(из интервјуа Милана Шантића са Миланом Гачићем)
Милан Гачић, члан Удружења носилаца Албанске споменице
Милан Гачић, рођен је 1892. године у Љубовији. Био је човек тихог, строгог и одмереног карактера, али изузетно праведан и честит. Правда и поштење били су његове основне животне вредности, које је понео из породице и које су га држале у најтежим ратним тренуцима, укључујући и повлачење кроз Албанију. Иако је учествовао у више ратова и показао велико јунаштво, о томе готово никада није говорио.
- Где вам је било најтеже за време рата?, упитали су га једном.
- Свуда - одговорио је тихо човек кога више ништа не веже за стварност - То би вам најбоље испричао мој командир
Пуљевић и капетан Јован Тановић. Они најбоље знају шта је наш пук издржао у рату.
Милан Гачић је учествовао у Балканским ратовима, у великим биткама попут Куманова и Брегалнице, из којих се вратио као победник и са одликовањима. Након тога наставио је борбу и у Првом светском рату, као војник Дринске дивизије. Борио се на многим фронтовима - на Дрини, Церу, Мачковом камену, прошао је повлачење преко Албаније учествовао је у борбама на Кајмакчалану, где је добио висока признања, укључујући Карађорђеву звезду. Његова храброст потврђена је бројним одликовањима - био је носилац две Карађорђеве звезде (златне и сребрне), две Обилићеве медаље (златне и сребрне) и Албанске споменице, као и француских (Ратни крст и Медаљ милитер) руских одличја (Крст цара Николаја II), што га сврстава у најодликованије српске војнике тог времена. Остали смо неми пред сазнањем да је потребно да сваки војник начини корак напред као вид потврде и слагања са одлуком да се некоме додели орден Карађорђеве звезде и да уколико само један то не учини, неће доћи до одликовања. Питали смо да ли се овај орден додељивао постхумно, и одговор је био потврдан – али, и тада је била иста процедура.
Од непроцењивог значаја за проучавање подвига Милана Гачића јесте интервју који је Милан Шантић урадио са овим јунаком.16 Како је деловао приликом освајања Кајмакчалана, колику је храброст и умеће показао, какве је призоре сретао, а да ипак није очајавао, најбоље говоре његова лична сведочанства:
15 Шантић Милан: Витези слободе. – Београд, 1938; стр. 393-404.
16 Шантић Милан: Витези слободе. – Београд, 1938; стр. 393-404. у ,,Голгота и Васкрс Србије 1915-1918“, прир. Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, БИГЗ Партизанска књига, Београд, 1986; стр. 399-408.
*
Након губитка свих чланова породице, Милан Гачић је смогао снаге да оде у своју родну Љубовију и запали свећу воштаницу на гробу своје мајке, и практично заувек отишао одатле. Службу је добио у Сремској Митровици. Како наводи, није могао да живи сам, оженио се и имао осморо деце.
Током Другог светског рата, затекао се као резервни потпуковник, али је због хаотичне ситуације и опасности по породицу био приморан да се повуче и склони.
Преминуо је 29. децембра 1963. године у Сремској Митровици, где је и сахрањен.
Ученици Стефан Јовановић, Мила Шаша и Огњен Спасојевић на гробу Милана Гачића (породична гробница Гачић на Старом православном гробљу у Сремској Митровици) Ученици држе ордење Милана Гачића, које су потомци овог јунака несебично уступили г. Стеву Лапчевићу из Музеја Срема, како би дошло до нас.
Поносни смо. Имамо славне претке.
Тужни смо. Толико тога нисмо знали и још увек не знамо, као ни наши старији, нажалост. Радосни смо. Свако наше сазнање чини нас богатијима.
Срећни смо. Живимо у слободи коју су нам баш такви преци извојевали. Сва ова осећања била су у нама помешана док смо радили овај рад, док смо долазили до спознаје ко су и какви су људи били и Стеван Лађевац и Милан Гачић, и Славко Јовановић, Славко Теодосић, Стеван Рокић, Лазар Панић, Никола Ђаковић, као и сви они чијим стопама нисмо успели проћи, али смо далеко свеснији жртве коју су за нас поднели. Ова два месеца, колико смо истраживали, писали, куцали и склапали овај рад, остаће не само као најлепше сећање, већ и као степеник одрастања. У то смо се уверили. Нисмо користили вештачку интелигенцију, чак ни као неки путоказ, јер нас је био стид да идемо лакшим путем, а сви људи о којима смо писали корачали су и крварили само оним уским и тежим стазама. Ослањали смо се на људе који о томе знају много и који су нам дали све што су могли, као и на своју наставницу, која нам је помагала онда када нам је недостајало речи или начина да изразимо жељену мисао или осећање, као и у овом закључку.
Нека овај рад буде наш скромни допринос борби против заборава оних најбољих из нашег рода и један нови каменчић који ћемо приложити на све њихове хумке, споменике и маузолеје, како бисмо, где год били, у будућности боље видели Цер и Колубару, Мачков камен и Сувобор, албанске планине, Крф, Видо, па и сам Кајмакчалан.
Рад ученика Основне школе „Свети Сава“ написан је концизно, па као такав, упркос чињеници да су његови творци деца која тек треба да стичу знања из писања оваквих текстова, задовољава елементарне, а суштинске предуслове методолошке исправности. Рад је, у складу са темом и идејом аутора, подељен на три целине, док закључак представља посебну целину у којој су ученици дали сопствене импресије како о људима о којима су писали, тако и о самој теми, правећи нарочити осврт на чињеницу запостављености исте у нашој (пре свега сремскомитровачкој) широј јавности.
У првој целини, Спасојевић, Јовановић, Шаша, дали су, у кратким цртама, сразмерно интенцији и обиму рада, приказ општег стања аустроугарске државе и последично српског народа у Срему, па тако и у Митровици (од 1923. „Сремска“) у годинама непосредно пред Велики рат. Без претераног детаљисања, које би оптеретило текст и академизма који им не приличи, ученици су успели да исликају тежину положаја у којем су се 1914. Срби Срема, разапети између љубави према Србији са једне и обавезе служења Аустро-Угарској (чији су грађани били) нашли.
У другој целини Спасојевић, Јовановић, Шаша, а након извршеног значајног истраживања и увида у референтну штампу (локалну, регионалну и добровољачку) похрањену у депоима „Музеја Срема“ и Историјског архива „Срем“, доносе причу о поратном организовању добровољаца, чиме нам на увид дају јаснију слику њихове богате делатности, усмерене превасходно ка култури сећања. Овде се по први пут сусрећемо са бројним именима, од којих ће нека, у складу са темом и доступношћу података, бити обрађене и у главном, носећем делу рада.
Посебно је вредан пажње мали „излет“ који су у склопу ове целине ученици направили ка Старој Пазови, односно ка српско-словачким добровољачким везама, тј. ка приказивању споменика који су на десетогодишњицу ослобођења и уједињења у овом сремском месту подигли југословенско-словачки Соколи-добровољци, а којем, верујемо, ускоро следи конзервација и рестаурација. Исте је вредности и спомињање споменика на пољу Легет, као и костурнице на старом Православном гробљу у Сремској Митровици (којој такође следује обнова). Па иако ови споменици немају директну везу са добровољцима из Срема, они су значајни не само отуда што илуструју страдање српске восјке у савско-дунавској равници током Великог рата, већ су у њиховој градњи
учествовали и саборци, Сремци. Тиме су они, коначно, посредно у вези са темом рада, а што су ученици-аутори, одлично осетили и отуда сврстали у свој рад.
У трећој, централној целини, Спасојевић, Јовановић, Шаша пред нас доносе „светле ликове из тамних дана“, портрете неколицине митровачких и шире сремских добровољаца Великог рата. Тамо где је било могуће, а за то је био потребан нарочити напор, што читав подухват чини још вреднијим, аутори причају и о поратном животу својих јунака. Апострофирајући „обичне“ животне моменте, они нам указују на чињеницу да истински јунаци (као на жалост и они који то нису) живе међу нама, обављају свакодневне, готово рутинске послове, подносе неправду, осећају срећу и тугу... То нису стрип јунаци са моћима и чаробним плаштевима, већ ратари, занатлије, учитељи, трговци, „обичан свет“ који разуме не само своју улогу у историји коју не могу да контролишу, већ и истинску природу хришћанске љубави, садржане у потреби да се свесно жртвује за ближњег. А та жртва, за Сремце, као уосталом и за друге „пречане“, превазилазила је лични избор. Будући царско-краљевски поданици, Сремци добровољци, третирани су током Великог рата као дезертери, као бегунци, за које нису важиле одредбе женевских конвенција. Заробљени, они су најчешће вешани или стрељани на лицу места, а њихове породице расељаване по логорима широм царевине, најчешће у Арад. Отуда и не чуди то што су се у борбама током Одбране Београда нарочито истакли припадници „Сремског добровољачког одреда“, који су, не желећи да падну у руке царско краљевској солдачији бирали смрт и борбу „до краја“. Отуда не чуди ни то што су управо Сремци били први српски ратни заробљеници који су висили на београдским бандерама 1915.
Знајући све то, биографије неколицине добровољаца Митровчана, које су нам представили ученици-аутори есеја, постају још веће, још вредније и значајније за свођење коначног салда у причи о јунаштву и саможртви Срба Срема током Великог рата. Благодарећи стрпљивости и љубави аутора, пред нашим очима оживљавају припадници „Гвозденог пука“, добровољци који, не желећи да пуцају на своје сроднике који су већ прешли Саву, одлазе у редове српске војске, припадници „Четничке акције“ којима Велики рат није био први, „обични“ регрути који су, разумевајући да нема разлике између српског и руског војника у Галицији, без размишљања бацали пушке и ступали у редове руске царске војске, да би се после као припадници српске и југословенске дивизије борили у Добруџи и на Солунском фронту....
Нарочиту вредност представља потреба ученика да укажу и на чињеницу да је највећи број истакнутих добровољаца Митровчана пострадао током Другог светског рата и то не од немачке, већ од хрватске-усташке руке, од оних који ће се већ у априлу 1941. показати недостојни поднетих страдања Великог рата. Као илустрацију, навешћемо пример четника
Славка Теодосића, убијеног 1942, али и случај породице Ђаковић која је, пре страдања у Вуковару исте године успела да спасе добровољачку заставу освећену 1925. године. Похвале је вреден и овде начињен „излет“, у виду текста о Милану Гачићу, једном од највећих јунака Великог рата, о коме је писано и у међуратној литератури и националној штампи. Овај носилац (између осталог) два Обилића и две војничке Карађорђеве звезде, иако није био добровољац, већ је у Митровицу дошао као службеник током 20-их година прошлог века, спада у плејаду јунака чије би запостављање свакако било недопустиво. Чињеница да су Спасојевић, Јовановић, Шаша оиказли интересовање и за овог јунака, сведочанство је њихове посвећености и љубави, те је отуда вредно сваке хвале. Тим пре што, иако се за Гачића у широј јавности зна, мало је познато место његовог вечног починка, које су ученици-аутори радо обишли на старом митровачком Православном гробљу.
Сумирајући своје утиске, Спасојевић, Јовановић, Шаша су се у последњем делу свог рада, у „Закључку“ дотакли и можда најважније, али свакако најболније ствари у вези са темом – хроничног недостатка знања о добровољцима Срема, јунацима великог рата. У периоду након 1945. што због притиска идеолошке државе, што због масовног страдања, ова тема била је скрајнута, док у међуратном периоду, због кратког раскорака између два велика сукоба, али и чињенице да су актери били живи, као и коначно, дефицита школованих истраживача, она остала необрађена до краја.
Отуда је права срећа што у генерацијама које долазе можемо препознати ону љубав и интересовање за подвиг српских јунака Великог рата, а што ученици-аутори овог рада несумњиво сведоче. Велика захвалност припада и њиховој менторки Даници Јовановић која их је усмерила, пробудила у њима додатне снаге и тиме указала да нема тог тешког и кукавичког времена у коме појединац не може бити јунак. Само ако жели.
На крају, пре коначног закључка, потребно је истаћи и то да су аутори сакупили вредну и богату фото документацију која на прецизан и одмерен начин допуњује носећи текст, оживљавајући пред очима читаоца и личну љубав, али и ликове главних актера истраживања. Као раднику „Музеја Срема“, било ми је велико задовољство да сарађујем са ученицима Огњеном Спасојевићем, Стефаном Јовановићем, Милом Шаша, као и са њиховом професорком Даницом Јовановић. Својим радом, они најбоље показују да ништа што је добро и племенито није узалуд.
Због тога, посвећујем Вашој пажњи овај истраживачки рад и препоручујем га за Вашу највишу оцену.
Стево Лапчевић, кустос „Музеја Срема“
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ „СРЕМ“
Сремска Митровица
„Мој јунак са Солунског фронта“
Есеј „Мој јунак са Солунског фронта“ представља изузетно успео ученички истраживачки пројекат који се бави улогом и судбинама српских добровољаца из Срема у Првом светском рату, са посебним освртом на њихово учешће на Солунском фронту. Тема есеја је изузетно друштвено и историјски значајна, нарочито локално (завичајно), што јој даје посебну вредност.
Квалитет раду пружа истраживачки приступ јер су аутори користили директне изворе укључујући архивску грађу, музејски материјал и стручну литературу, што указује на висок ниво ангажовања у раду. Наравно, сарадња са институцијама културе доприноси веродостојности изнетих података.
Уводни део прати хронолошки ток излагања. У њему је дат историјски приказ тешког положаја Срба у Срему почетком 20. века, који су били приморани да ратују против свог народа. Даље се даје преглед деловања добровољачких организација и укратко објашњава зашто је тема важна. У централном делу су представљене биографије истакнутих појединаца добровољаца као што су Славко Теодосић, Стеван Лађевац, Славко Јовановић, Никола Ђаковић и други. Посебно се издваја Милан Гачић као један од најодликованијих и најхрабријих војника. Посебно је значајан моменат када аутори историјске чињенице приближавају читаоцу кроз личне приче, што доприноси већој разумљивости теме.
У закључку аутори наглашавају понос на славне претке, али истовремено и жаљење што се о овим јунацима мало зна. Истичу да им је истраживање помогло да боље разумеју нашу прошлост и да су се овим есејом поклонили сенама страдалих војника на Церу, Колубари, Мачковом камену, Крфу, Виду и Кајмакчалану.
Кроз рад доминира искрен, топао и лични однос према солунским добровољцима и уопштено према теми, што доказује да је есеј имао и васпитну и образовну улогу. Вредност рада се огледа у његовој оригиналности, истраживачкој ангажованости и емотивности. Аутори су успешно повезали наставу историје са завичајним наслеђем, и на тај начин допринели неговању културе сећања и бољем разумевању националне историје нашег народа.
Вања Санадер, архивст у историјском архиву „Срем”
Неизмерну захвалност дугујемо гђици Вањи Санадер и г. Дејану Мостарлићу из Историјског архива ,,Срем“, као и г. Стеву Лапчевићу из Музеја Срема на труду, љубави и општем ангажовању, као и пружању свих података, грађе, фотографија и других артефаката неопходних за израду овог есеја. Посебно се захваљујемо г. Лапчевићу на додатно издвојеном времену за све недоумице, као и омогућавање непосредних увида у сведочанства за којима смо трагали. 
Ученици Огњен Спасојевић, Стефан Јовановић и Мила Шаша са репликом добровољачке заставе, на самом почетку пројекта 
Огњен, Стефан и Мила, са књигама које су добили од архива и музеја на дар за школску библиотеку. Нешто од ових књига су већ прочитали а нешто још чека за даља истраживања. Пламен знатижеље за истраживање наше прошлости је запаљен :).
Поводом дана школе, ученици и наставници школе су припремили представу која је посвећена јунацима Великог рата. Представу прати и хор својим изведбама на ову тему.
Рад урадили ученици: Огњен Спасојевић и Стефан Јовановић, 7/2, Мила Шаша 5/2
ОШ ,,Свети Сава", Сремска Митровица
Ментор: Даница Јовановић, професор језика и књижевности
