Просто је невероватно колико историјски догађаји могу изнедрити необичних појава, простих аномалија у законитостима неких процеса. Понекад се чини као да се и „Прст судбине“ умеша у све то, па да цео догађај добије и необичне детаље који га карактеришу. У тешким данима велике непријатељске офанзиве на Србију 1915. године, Срби ће добити једног неочекиваног савезника – Ирце из 10. ирске дивизије британске војске.
Страшна судбина два народа
Јесен 1915. била је посебно тешка за савезнике, деловало је да су Централне силе у пуном замаху. Сам почетак амбициозне инвазије на полуострво Галипоље, коју је осмислио Први лорд Адмиралитета британске морнарице Винстон Черчил, у старту је показала неуспех и најаву великог страдања за војнике британске круне, махом ангажоване у Аустралији, Новом Зеланду, али и у Ирској, која још није стекла независност и која је била део матичне територије Уједињеног Краљевства. Осим тога, Краљевина Србија се од 5. октобра 1915. налазила пред могућом катастрофом и општим поразом у рату због велике немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве на њу. Тешка судбина и масовно страдање задесило је Србе и Ирце...
Како су Ирци победили многобројнију бугарску војску
Због великих губитака на полуострву Галипоље, 10. ирска дивизија била је премештена у околину Солуна. Посебно тешко за ове ирске момке је било што су дочекали хладну јесен у летњим униформама, па је већи део њих лечен по стационарним болницама од смрзавања. Поред свих недаћа, као „гром из ведра неба“ стигла је вест да је пао Београд и да је српска војска пред колапсом, али се не предаје већ да ће, како је рекао Никола Пашић: „...храбро, раме уз раме заједно са својим савезницима, ићи до коначне победе.“ Ова одлука је готово непозната историји и могла се једино поредити са храбрим Скитима који су се две и по хиљаде година раније повлачили пред моћним персијским владарем Даријем I, а када их је коначно опколио они су ноћ пред одсудну битку и сопствено уништење правили весеље као да се сутра ништа страшно неће десити. Ова антологијска сцена вероватно је утицала на ове младе и поносите ирске војнике, који су исто тако маштали о својој слободи једног дана!
Ови храбри потомци келтских ратника одмах су скочили на оружје, њих око 8000 припадника 10. ирске дивизије и кренули да помогну Србима који се одлучују на повлачење преко албанских врлети и „проклетих“ Проклетија. Снажна немачка 10. армија генерала Августа фон Паулуса нападала је на српску престоницу Београд, аустроугарске снаге из правца Босне са северо-запада притискале су српску Трећу армију ђенерала Павла Јуришића Штурма, али оно што је могло бити кобно јесте изненадни напад снажне бугарске војске са југо-истока и овладавање вардарском долином са циљем да се српска војска ухвати у обруч и тако уништи или примора на капитулацију. У тим тренуцима сви су се изгледа поистоветили са Леонидом и храбрим спартанцима у Термопилима, па ће тако јуначка црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића имати своје Термопиле код Мојковца, али ће нешто пре њих у новембру 1915. Ирци узети улогу храбрих ратника из Лаконије.
Уз подршку француске војске ови храбри младићи крећу да се пробијају ка северу Македоније како би пресекли пут бугарској армији и тиме омогућили несметану евакуацију српске војске. Успели су да се пробију до села Костурино у Македонији и тиме пресеку даље напредовање Бугара кроз планинске масиве. Готово епски делује слика - 8.000 Ираца који успевају да задрже бугарску армију снаге 99.497 војника. Однос снага 1 према 12 пркоси свим законима ратовања. Неколико дана су трпели бугарске артиљеријске нападе и налете пешадије, без могућности да ископају адекватне ровове због каменитог терена, а не треба заборавити и хладноћу у летњим униформама. У првим директним сукобима највише је настрадао 5. даблински батаљон, који је за свега три-четири дана са 1.042 спао на 565 војника.
У тим тренуцима Французи директно штите српско повлачење и у наредним данима имали су око 1.800 погинулих. Бугари су на другом правцу успели да прекину везу Француза са Ирцима и тиме директно угрозе опстанак преосталих ирских војника. Тада је наређено повлачење на утврђени део фронта, како не би дошло до општег уништења преосталих јединица.
Споменик у част - детелина
Иако је овај детаљ наше прошлости мање познат, углавном онима који се баве историјом Првог светског рата или негују култ и страдање наших предака, не смемо препустити забораву ову невероватну епопеју младих келтских потомака, а за слободу наше Отаџбине страдало је током Великог рата безмало око 5.000 Ираца. Наши стари су им се одужили једноставним спомеником у облику келтског крста на обали Дојранског језера на чијим крацима је исписано: „Irish division,“ а у горњем краку крста се налази незаобилазни симбол Ирске – лист детелине (shamrock). Овај јединствени споменик је пропраћен и текстом: „У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату.“
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
П.С. У оквиру наших путовања према Кајмакчалану, укључујемо и обилазак овог споменика.
Коришћена литература:
- Falls, C. . Military Operations Macedonia: From the Outbreak of War to the Spring of 1917., London, 1996.
- DiNardo, Richard L.. Invasion: The Conquest of Serbia, 1915. Santa Barbara, 2015.
- Villari, Luigi, The Macedonian Campaign (1922), London, 2015.
- Willmott, H.P., World War I, New York, 2003.
- Gordon-Smith, Gordon . From Serbia to Yugoslavia Serbia's Victories, Reverses and Final Triumph, 1914–1918. (1920), New York, 2016.
- Корсун, Николай Георгиевич. Балканский фронт мировой войны 1914–1918 гг. Москва, 1939.
- Ward Price, The story of Salonica front, CHAPTER III, THE BULGAR ATTACK ON THE 10TH DIVISION, (https://web.archive.org/web/20150924024413/http://www.gwpda.org/memoir/Salonica/salon2.htm)
- The Retreat from the Mountains to Salonika - 1915. (https://web.archive.org/web/20140225124638/http://www.dublin-fusiliers.com/salonika/1915-retreat.html)
