Први светски рат означио је једно од најтежих раздобља у историји српског народа. Поред масовних војних губитака и цивилних страдања на фронту и у окупираној отаџбини, посебно тешку и дуготрајну трагедију представљало је интернирање и заробљеништво десетина хиљада српских војника и цивила у логорима Аустроугарске монархије. Тај процес није био спонтан, нити искључиво последица ратних дејстава, већ системски осмишљена и државно координисана политика усмерена против српског националног корпуса, који је у политичкој и војној доктрини Монархије означен као унутрашњи непријатељ.
Интернација је погађала читаве заједнице: мушкарце способне за оружје, али и жене, децу, старце, свештенство, учитеље, интелектуалце и привреднике. У логорима су се, поред ратних заробљеника, налазили цивили који нису били оптужени ни за какво конкретно кривично дело, већ су лишавани слободе искључиво на основу националне припадности и претпостављене „нелојалности“. На тај начин логори су постали средство колективне казне и облика институционализованог насиља.
Посебно значајно место у овом систему заузимају логори на територији данашње Републике Аустрије, који су по обиму, структури заточеника и високој смртности међу најрепрезентативнијим примерима логорске политике Аустроугарске монархије. То су Нежидер, Болдогасоњ, Шопроњек, Маутхаузен, Ашах, Браунау.
Више о њима на овом линку.
Истовремено, логори ван данашње Аустрије допуњују целокупну слику о ширини и функционалној повезаности тог система. То су Бечкерек, Нађмеђер, Арад, Добој, Турњ Сент Миклош, Јиндриховице.
Прочитај о њима на овом линку.
Функција и улога логора у систему Монархије
Логори за ратне заробљенике и интернирце у Аустроугарској током Првог светског рата представљали су сложен инструмент државне политике, чија функција није била ограничена искључиво на војно-безбедносне потребе, већ је обухватала и шири спектар политичких, економских и друштвених циљева. У оквиру ратног стања, Монархија је настојала да путем система логора контролише, неутралише и дисциплинује како непријатељске војнике, тако и цивилно становништво које је сматрано потенцијално нелојалним.
Основна и формално легитимисана функција логора била је задржавање ратних заробљеника у складу са међународним правом. Заробљени војници Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе били су, након великих битака 1914. и 1915. године, у значајном броју транспортовани у унутрашњост Монархије, где су смештани у логоре као што су Маутхаузен, Ашах или Браунау. Ова функција, међутим, у пракси је често превазилазила своје законске оквире, јер услови у логорима нису обезбеђивали основне стандарде предвиђене међународним правом.
Поред тога, логори су имали изразиту политичко-репресивну функцију, нарочито када је реч о цивилном становништву српске националности. Масовна интернација Срба из Босне и Херцеговине, Срема, Баната и других подручја била је усмерена ка елиминацији сваког облика политичког отпора и националне кохезије. У том контексту, посебно је значајно интернирање припадника српске интелигенције (свештеника, учитеља, професора и културних радника), што указује на свесну политику слабљења друштвених и културних институција српског народа унутар Монархије.
Логори су такође играли важну улогу у економском систему ратне привреде. Недостатак радне снаге, изазван мобилизацијом великог броја мушкараца у војску, довео је до систематске употребе ратних заробљеника и интернираца као принудне радне снаге. Заточеници су коришћени у пољопривреди, индустрији, изградњи инфраструктуре и другим привредним делатностима, често у условима који су били на граници физичке издржљивости. На тај начин, логори су постали важан елемент одржавања економске стабилности Монархије у ратним условима.
Поред наведених функција, логори су имали и психолошко-пропагандну улогу. Њихово постојање и начин функционисања деловали су као средство застрашивања и дисциплиновања становништва, како унутар Монархије тако и на окупираним територијама. Свест о могућности интернације имала је за циљ да обесхрабри сваки облик отпора и да наметне осећај несигурности и зависности од државне власти.
У ширем смислу, логорски систем Аустроугарске може се посматрати као део механизма управљања кризом у мултинационалној држави суоченој са ратом и унутрашњим националним тензијама. Посебно неповерење према словенским народима, а нарочито према Србима, довело је до примене репресивних мера које су често имале карактер колективне казне. Логори су, стога, били средство не само војне контроле, већ и етнополитичког инжењеринга у циљу очувања интегритета Монархије.
Сагледано у целини, функција логора у систему Аустроугарске монархије била је вишеслојна: од формалне улоге у складу са правом рата, преко репресивног инструмента политике, до економског ресурса и средства психолошког притиска. Управо ова сложеност њихове улоге чини логоре једним од кључних феномена за разумевање карактера рата на простору Балкана и Централне Европе, као и односа Монархије према српском народу током Првог светског рата.
Правна квалификација логора за српске војнике и цивиле у Аустроугарској током Првог светског рата
Правна анализа аустроугарских логора за српске ратне заробљенике и цивиле током Првог светског рата мора се заснивати на важећем међународном праву тог доба, пре свега на одредбама Хашких конвенција из 1899. и 1907. године. Ови документи представљали су основни нормативни оквир који је регулисао поступање са ратним заробљеницима и цивилним становништвом у условима рата.
Посебно је значајна IV Хашка конвенција (1907.) са Правилником о законима и обичајима рата на копну, која је прописивала обавезу хуманог поступања, заштиту живота и достојанства, као и забрану колективног кажњавања.
У складу са овим правним нормама, ратни заробљеници су морали бити заштићени од насиља, глади и нехуманих услова, уз обавезу државе која их држи у заробљеништву да обезбеди адекватну исхрану, смештај и медицинску негу. Међутим, пракса у аустроугарским логорима попут Нежидера, Фрауенкирхена, Маутхаузена или Ашаха, показује систематско одступање од ових норми. Висока стопа смртности, честе епидемије, нехигијенски услови и недостатак хране указују на тешке повреде међународног хуманитарног права.
Посебно сложено правно питање представља интернација цивилног становништва. Хашке конвенције нису у потпуности разрадиле статус цивила у ратним условима, али су јасно забрањивале колективне казне, депортације без правног основа и произвољна лишавања слободе. Масовна интернација Срба из Босне и Херцеговине, Срема и окупиране Србије, укључујући жене, децу и старце, представља, са становишта савременог права, облик незаконите депортације и колективне репресије.
Поред тога, у више логора забележени су облици принудног рада, који су често превазилазили дозвољене оквире утврђене међународним правом. Иако је рад заробљеника био дозвољен под одређеним условима, он није смео бити понижавајући, опасан по живот или коришћен као средство кажњавања. У пракси, међутим, рад у логорима често је био праћен исцрпљивањем, гладовањем и високим степеном смртности.
Из перспективе савременог међународног права, описане праксе могу се квалификовати као тешка кршења закона и обичаја рата, односно као ратни злочини. Иако појам „злочина против човечности“ још увек није био кодификован у време Првог светског рата, елементи систематског и масовног прогона цивилног становништва у аустроугарским логорима указују на постојање пракси које би данас биле обухваћене тим појмом.
Коначно, у научној и историографској интерпретацији све се чешће поставља питање постојања геноцидних елемената у политици интернације Срба. Иако је неопходан опрез у употреби тог појма за период пре његове правне дефиниције (1948), одређене карактеристике, као што су масовност, селективност по националној припадности и висока смртност, указују на постојање намере која превазилази искључиво безбедносне разлоге.
Улога српске интелигенције у логорима
Српска интелигенција, укључујући професоре, учитеље, свештенике, уметнике и научнике, била је предмет селективне интернације. Ови заточеници често су организовали образовне и културне активности у логорима, држали предавања, стварали литературу и документовали живот у логорима. На тај начин очували су национални идентитет и културну свест, упркос суровим условима и депортацијама.
Закључак
Систем аустроугарских логора за српске војнике и цивиле током Првог светског рата представља један од кључних механизама ратне политике Монархије усмерене ка контроли, репресији и слабљењу српског националног корпуса. Масовност интернације, висок степен смртности, као и чињеница да су жртве били не само војници већ и цивили: жене, деца и старци; указују на ширину и систематичност овог феномена. Логори су, у том смислу, били више од привремених места задржавања: они су представљали институционализовани облик насиља у оквиру ратног система.
Посебан проблем у истраживању ових логора представља недостатак потпуно поузданих и прецизних података о броју интернираних и страдалих. Разлози за то су вишеструки: непотпуна или уништена архивска грађа, недоследно вођење евиденције, али и сложена организација самог логорског система. Један од кључних фактора који додатно отежава утврђивање тачних бројева јесте континуирано премештање заточеника између различитих логора унутар Аустроугарске, али и њихово пребацивање у логоре на територији Немачког царства.
Наиме, у оквиру сарадње Централних сила, значајан број српских ратних заробљеника био је транспортован у немачке логоре, као што су логор у Улму (Ulm), али и други логори у унутрашњости Немачке. Ова пракса доводила је до додатног „губљења“ трагова појединачних заточеника у административним системима две државе, што данас представља озбиљан изазов за историографију. Заточеници су често више пута премештани, без јасног праћења њиховог статуса, што је резултирало преклапањем или потпуним изостанком података у изворима.
Сложеност логорске мреже, која је обухватала десетине логора различите намене (сабирни, радни, казнени, интернациони), додатно отежава реконструкцију укупног броја жртава. У појединим случајевима постоје релативно поуздане процене, али у многим логорима број страдалих остаје у домену научних претпоставки. Ово посебно важи за логоре за цивиле, где евиденција често није ни вођена на систематичан начин.
Упркос овим ограничењима, доступни подаци недвосмислено указују на велики обим страдања. Висока смртност, тешки животни услови, епидемије и принудни рад били су заједничке карактеристике већине логора. У том контексту, логорски систем Аустро-Угарске монархије може се тумачити као део шире политике која је, поред војних циљева, имала и изразиту репресивну и деструктивну димензију према српском становништву.
Коначно, иако је неопходан научни опрез у терминолошком одређењу, поједини аспекти интернације, као што су масовност, селективност по националној припадности и последице по демографску структуру, указују на постојање елемената који у савременом правном и историјском дискурсу могу бити разматрани у оквиру ширих концепата колективног насиља. Управо због тога, даље истраживање, систематизација извора и међународна сарадња остају од кључног значаја за потпуније разумевање ове трагичне странице историје.
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
ЛИТЕРАТУРА
- Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга, 1984.
- Mitrović, Andrej. Serbia’s Great War, 1914–1918. West Lafayette: Purdue University Press, 2007.
- Sundhaussen, Holm. Geschichte Serbiens: 19.–21. Jahrhundert. Wien: Böhlau, 2007.
- Strachan, Hew. The First World War. London: Penguin, 2003.
- Strachan, Hew (ур.). The Oxford Illustrated History of the First World War. Oxford: Oxford University Press, 1998.
- Newman, John Paul. Yugoslavia in the Shadow of War: Veterans and the Limits of State Building, 1903–1945. Cambridge: Cambridge University Press, 2015.
- Kramer, Alan. Dynamic of Destruction: Culture and Mass Killing in the First World War. Oxford: Oxford University Press, 2007.
- Fried, Marvin Benjamin. Austro-Hungarian War Aims in the Balkans during World War I. Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2014.
- Vemić, Mirčeta. „Mass mortality of Serbian prisoners of war and interned civilians in Austro-Hungarian camps during the First World War (1914–1918)“. Зборник Матице српске за друштвене науке, 2014.
- Vemić, Mirčeta. Радови о аустроугарским логорима (Нежидер, Добој, Шопроњек и др.). Београд: Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ.
- Stibbe, Matthew (ур.). Civilian Internment during the First World War: A European and Global History, 1914–1920. London: Palgrave Macmillan, 2019.
- Liulevicius, Vejas Gabriel. War Land on the Eastern Front: Culture, National Identity and German Occupation in World War I. Cambridge: Cambridge University Press, 2000.
- Paravac, Dragoljub. Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju: 1915–1917. Narodna Biblioteka, Добој, 1974.
- Стојичић, Ђорђе; Ђуковић, Иван. Српска костурница у Јиндриховицама. Београд, више издања.
- Reiss, Rodolphe Archibald. Report upon the atrocities committed by the Austro-Hungarian army. London, 1916.
- Reiss, Rodolphe Archibald. The Kingdom of Serbia and the violations of the laws of war. London, 1918.
- Cornwall, Mark. The Undermining of Austria-Hungary: The Battle for Hearts and Minds. London: Macmillan, 2000.
- De Schaepdrijver, Sophie (ур.). Military Occupations in First World War Europe. London: Routledge, 2014.
- Calic, Marie-Janine. A History of Yugoslavia. West Lafayette: Purdue University Press, 2019.
- Wandruszka, Adam; Urbanitsch, Peter (ур.). Die Habsburgermonarchie 1848–1918. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
- International Encyclopedia of the First World War. Berlin: Freie Universität Berlin, 2014– (онлајн издање).
