Мојковачка битка представља један од најснажнијих моралних и симболичких догађаја у српској историји Првог светског рата. У историјској свести српског народа, она је често поређена са Термопилском битком (480. п. н. е.), не по обиму и исходу, већ по етосу жртве, свесном прихватању неравноправне борбе и спремности да се живот положи за виши циљ.
Као што су Спартанци под Леонидом свесно остали на Термопилима да би заштитили повлачење и припрему хеленског света, тако су и Срби-Црногорци под командом сердара Јанка Вукотића стали у снежним кланцима око Мојковца, знајући да исход рата не могу променити, али да могу купити време – најскупљу и најдрагоценију ствар у рату.
Мојковац је, стога, пре свега морална победа: победа части над рачуницом, завета над политиком и солидарности над државним интересом. Он је вођен у тренутку када је српска војска пролазила кроз Албанску голготу, а судбина читаве српске нације висила о концу.
Историјски и оперативни контекст
Након слома српског фронта у јесен 1915. године и повлачења србијанске војске преко Косова, Метохије и северне Албаније, аустроугарске снаге покушале су да брзим продором кроз северну Црну Гору: пресеку комуникације повлачења, заробе или униште делове српске војске, принуде Краљевине Србију и Црну Гору на капитулацију. У том тренутку, Санџачка војска Срба-Црногораца, под командом сердара Јанка Вукотића, добија задатак да затвори правац Колашин – Мојковац – Бијело Поље и задржи далеко надмоћнијег непријатеља.
Циљ акције коју су водиле јединице Краљевине Црне Горе био је да успори напредовање аустроугарских снага и омогући што безбедније повлачење и евакуацију делова српске војске ка јадранској обали и даље ка спасењу. Битка је завршена привременом успесима црногорских снага — непријатељ је био приморан да се повуче са простора Мојковца, иако је целокупна црногорска државна и војна структура убрзо након тога пала под притиском аустроугарске офанзиве.
Распоред и бројност зараћених странa
Црногорске снаге, односно Санџачка дивизија под командом сердара Јанка Вукотића (у литератури се наводе различити подаци) бројале су око 6–7 хиљада војника са око 20–25 артиљеријских оруђа мањег калибра, и свега неколико митраљеза. Команда српске војске доделила је новоформирани Косовски одред Санџачкој војсци. Овај одред је требало да покрије повлачење главнине српских снага 1. армије преко Црне Горе од Пећи – Андријевице – Подгорице – Скадра.
Аустроугарске снаге бројале су око 14 хиљада војника из 53. пешадијског пука генрала Хајнриха фон Понграца и 62. пешадијског пука генрала Калзера фон Масфелда, укључујући и јачу артиљерију са око 40–45 топова, од којих је значајан део био добро опремљен и у бројчано надмоћнијом артиљеријом у односу на Црну Гору. Под директном командом генерала Вилхелма фон Рајнера је било још око 20 хиљада војника који су обезбеђивали крила (фланкове) ових двају пукова. Ови пукови су били под директном командом фелдмаршала Виктора фон Шојхенштула, команданта VIII аустроугарског корпуса, који је прогонио српске снаге ка Косову и Метохији, такође је требало да заобиђе њихово десно крило и повеже се са трупама XIX корпуса, чиме би Црну Гору поделио на два дела.
Иако је аустроугарска армијска група под командом генерала Стјепана Саркотића (касније добија племићку титулу - "фон Ловћен") већ претила црногорској престоници на западу, сердар Вукотић је остао веран свом обећању да ће држати пут за повлачење отвореним за Србе.
Учешће Срба из Херцеговине у црногорској војсци
Многе јединице које су се бориле у Мојковцу састојале су се од локалног становништва санџачке области, односно северне Црне Горе, али у састав црногорске војске у тим борбама ушли су и добровољци из суседних области, превасходно Срби из Херцеговине. Историографија бележи да су херцеговачки добровољци често у чета/одредима учествовали у борбама против аустроугарског продора и да су поједине породице и читава братства из Херцеговине били значајан елемент формацијске попуне у појединим јединицама на том простору. Значајан број бораца у саставу црногорске војске чинили су Срби из Херцеговине, који су ступали као добровољци и били веома мотивисани за борбу против Аустро-Угарске, с обзиром да су делили племенске, верске и националне везе са Србима из Црне Горе.
Њихово учешће додатно потврђује надплеменски и надрегионални карактер свесрпског отпора у Првом светском рату, који је био кохезивни елемент апсолутне већине Срба "са мора и Дунава."
Српска артиљеријска батерија у служби Црне Горе
Посебно значајан, али недовољно истражен аспект Мојковачке битке јесте учешће српске артиљеријске батерије, која је била из састава регуларне Српске војске у повлачењу и била привремено интегрисана у одбрану Мојковца, како би дејствовала по аустроугарским колонама и артиљеријским положајима. Ради се о, највероватније, три србијанске батерије под командом капетана Драгољуба Младеновића, које су још у време операција на Дрини стављене под непосредну команду сердара Јанка Вукотића. У питању су били лаки француски топови "Дебанже." Ове батерије су се уочи саме битке сместили на брду Боровњак.
Како је забележено, на Бадњи дан, по старом црногорском обичају уочи битке, старци и жене који су отишли да обиђу своје синове, унуке и мужеве, обишли су и капетана Младеновића, тражећи да им покаже топове. Када им је услишио жељу, одмах се прешло на наздрављање србијанским артиљерцима и не само то, већ се наздрављало и српским топовима. Како је остало у сећањима учесника ове битке, жене су даривале србијанске војнике чарапама, храном и ракијом.
Ова батерија представља конкретан пример јединственог српског ратног напора, без обзира на државне границе и доказ је оперативне сарадње Србије и Црне Горе у најтежем тренутку рата.
Ток и карактер борби
"Немојте се плашити јунаци, ако буду крвави бадњаци",
Борбе су вођене 6. и 7. јануара 1916. године, по изузетно тешким зимским условима, са температурама испод −20 °C, дубоким снегом и ограниченом видљивошћу. Срби-Црногорци су држали утврђене положаје, изводили противнападе бајонетима, користили познавање терена и притом поднели огромне губитке.
"Бран`те Чакор и Мокру планину,
Србијанске трупе док размину
То су наша браћа најмилија,
Ми смо Срби једна фамилија"
Вукотић је наредио општи напад 6. јануара, на Бадње вече, своје војске од око 6.500 војника на добро утврђене аустријске положаје на Бојној њиви. То је довело до Мојковачке битке 7. јануара, на дан православног Божића, која је кулминирала сукобом главних снага обе војске у изузетно крвавој борби "прса у прса" за Бојну њиву.
Када је увидео да регрутски батаљони (састављени од младића од 18 до 21 године) не могу издржати снажне ударе способне аустроугарске војске, сердар Јанко Вукотић наређује Дробњачком батаљону да "по сваку цену" заузму Бојну њиву. Дробњаци тада око 11.30 часова као "ексери на магнет" кидишу на први аустроугарски ров и заузимају га. После консолидације и кратког предаха и поравњања све три чете Дробњачког батаљона крећу у застрашујући јуриш и воде борбу "на нож и на бајонет!"
Када је командант Дробњака Никола Ружић, који је остао са резервом, видео своје саплеменике да се боре прса у прса, предао је команду свом првом официру и јурнуо у прве редове. Том приликом је био и рањен. После овог успеха епских размера, Ровачки батаљон, који је раније био приморан да се мало повуче, јурнуо је са друге стране и заузео другу стратешку тачку - Гола коса.
Увидевши да је битка изгубљена, не мирећи се да је доживео пораз и срамоту од малене црногорске војске, генерал Вилхелм фон Рајнер уводи своје последње резерве у борбу. Први јуриш аустроугарске војске није имао никаквог ефекта. Потом је генерал Рајнер суочен са потпуним поразом, са исуканим мачем покушао да осоколи своју деморалисану војску стајући у прве редове, али све је било изгубљено за аустроугарске снаге.
„Бојна њива што је коме крива,
Те је данас сто топова гађа,
Не ору је да им жито рађа,
Него сију зрна од олова
Гдје ће нићи хиљаде гробова
И трунути јуначки костури,
Из њих расти косовски божури.“
Непријатељ је био привремено заустављен, што је омогућило наставак повлачења српске војске ка Скадру и касније ка Драчу.
Значај Мојковачке биткe
Мојковачка битка није била само победа у класичном војном смислу или била пресудна за даљи ток рата, али је била победа духа. Она представља српске Термопиле Првог светског рата — тренутак у коме су Срби-Црногорци свесно стали пред надмоћног непријатеља ради спасења браће, војске и националне будућности.
У популарној историографији и публицистици често се истиче теза да је Мојковац „спасао Српску војску.“ Критички приступ, међутим, показује да повлачење српске војске већ је било у току, главни правци њеног кретања нису били искључиво условљени мојковачким правцем. Мојковац је пре свега локално-оперативно утицао на темпо аустроугарског напредовања.
Супротан наратив, нарочито присутан у појединим политички мотивисаним тумачењима, настоји да Мојковац представи као "бесмислену жртву", јер је убрзо уследила капитулација Црне Горе. Ова интерпретација игнорише чињеницу да војска на терену није деловала са сазнањем о предстојећој капитулацији и не узима у обзир традиционално схватање ратне части и дужности у српским и црногорским официрским круговима.
Симболика „Крвавог Божића“
Борба вођена на Божић по јулијанском календару додатно је појачала симболичку димензију битке. У култури сећања, Мојковац је постао место колективне жртве, симбол православног страдања, метафора одбране части у времену безнађа.
Сердар Јанко Вукотић
Сердар Јанко Вукотић био је најистакнутији црногорски командант у завршној фази Првог светског рата. Као командант Санџачке војске, он је организовао одбрану мојковачког правца, лично инспирисао јединице у борби, доносио тактичке одлуке у условима кадровске и материјалне оскудице. Савременици и каснији историчари истичу његову официрску част, хладнокрвност и јасну националну свест, што га издваја као једну од кључних личности српско-црногорске ратне историје.
Након Мојковачке битке и продора аустроугарских снага, краљ Никола I Петровић донео је одлуку о капитулацији Црне Горе (јануар 1916). Јанко Вукотић је отворено био против капитулације и заступао став да се борба настави уз ослањање на савезнике или да се крене у повлачење преко Албаније са србијанском војском. Сматрао да је капитулација морално и национално погубна.
Према сведочењима и историјским изворима, Вукотић је био дубоко разочаран одлуком краља, коју је доживео као националну издају, издају жртве војске и савезничке обавезе према Србији. Он није био консултован у доношењу коначне одлуке, што је додатно продубило раздор између врховне власти и војних команданата. Према сећањима, сердар Јанко Вукотић је после Мојковачке битке, сазнавши за самовољну капитулацију Црне Горе од стране краља Николе I Петровића, успео да га сустигне пре него што црногорски суверен ступио на брод који ће га одвести у Италију, испративши га речима: "Иди! Да Бог да се више не виђели!"
Након капитулације Вукотић је био интерниран од стране Аустро-Угарске и рат је провео у заробљеништву. Интерниран је у логор Болдогасоњ (мађ. Boldogasszony, нем. Frauenkirchen). По ослобођењу 1918. године, прикључио се новој држави — Краљевини СХС. Преведен је у бригадног генерала краљевске југословенске војске. Од 1920. године био је у штабу 2. армијске области, потом командант шумадијске и босанске дивизијске области, а од 1926. постао је командант 3. армијске области.
Крајем 1926. услед срчаних проблема отишао је на лечење у Београд. Због лошег здравственог стања добио је грип који је убрзао смрт овог српског Див-јунака, преминуо је 4. фебруара 1927. године. Током лечења у болници, краљ Александар Карађорђевић га је два пута обишао, сем војничких заслуга, њих двојица су били у родбинским везама. Супруга краља Николе I Петровића, краљица Милена је била из породице Вукотић, краљу Александру је била баба, а ђенералу Јанку Вукотићу рођена тетка.
Опело ђенерала/сердара Јанка Вукотића је обавио патријарх Димитрије уз саслужење битољског владике Јосифа, призренског владике Михаила и још десетак свештеника и ђакона. Опелу и сахрани, поред краља Александра Карађорђевића, присуствовао је и цео државни врх, председник владе Никола Узуновић, министри и велики део војног врха државе.
Легендарни сердар Јанко Вукотић, српски Леонида, сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Василија Вукотић - "Лепа Гагуна"
Посебна и често цитирана прича из Мојковца односи се на Василију Вукотић, ћерку сердара Јанка Вукотића. Василија је била присутна уз свога оца током балканских и ратних операција Великог рата — у рату је наступала као болничарка и службено је забележена као жена која је непосредно учествовала у борби (у неким локалним и породичним записима називају је „једина жена учесница Мојковачке битке“).
Њена фигура је попримила симболичко значење: представљена је као пример женске храбрости и посвећености породици и војсци у екстремно тешким условима. Узела је учешће у рату, раме уз раме, са својим оцем. По старом црногорском обичају, очеве су на ратишту пратили синови, а с обзиром да је син сердара Јанка Вукотића био мали, ту улогу је преузела његова ћерка Василија, коју су борци од милоште назвали - Лепа Гагуна. Она се својим делом сврстава у ред свих српских хероина Првог светског рата, а њене речи можда најбоље осликавају судбину нашег народа током и по окончању Мојковачке битке:
"Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави Српској војсци у бок и позадину, можда би судбина Српства била заувек запечаћена..."
Јован П. Милинковић, професор историје и унук учесника Мојковачке битке, херцеговачког добровољца Јована С. Милинковића (1892-1950)
