Многи догађаји током Великог рата, а везани су за наше просторе, често су непознаница за већину људи. У тренутку када командант Солунског фронта генерал Франше Д'епере у сарадњи са српским војводама Мишићем, Степановићем и Бојовићем планира славни пробој који ће се одиграти 15. септембара 1918., на тлу окупиране Краљевине Србије догодиће се мање позната епизода рата, која ће у себи показати нове револуционарне трендове из совјетске Русије, ослобођени панславизам и тежњу за коначном националном еманципацијом народа Аустро-Угарске.
Словаци, и са њима Чеси, као најпросвећенији део словенске популације Европе, на нашим просторима ће исказати своје дуго потискивано незадовољство животом у тој ,,Тамници народа". Овај догађај ће још чвршће повезати Словаке, Чехе и Србе, а те везе су се показале између два рата кроз Малу Антанту и трају до данашњих дана. Нарочито, ако се узме да Република Словачка и даље не признаје једнострано проглашење тзв. накарадне државе ,,Косово."
Побуна 71. аустроугарског пешадијског пука у Крагујевцу 1918. године представља један од најзначајнијих примера унутрашњег отпора у редовима Аустроугарске армије на крају Првог светског рата. Иако краткотрајна и брзо угушена, ова побуна има огроман историјски значај, као израз политичких и националних тензија унутар монархије, као чин солидарности словенских народа и као кључни момент у меморијализацији панславистичких идеја на Балкану.
У словачкој и чешкој историографији ова побуна заузима важно место као чин отпора империјалној власти и као преломни тренутак у процесу националне еманципације, док се у српској историјској меморији она памти као израз братске солидарности словенских народа у време страдања.
Певање словачких песама у касарнама, тешке животне околности, повратак из руског заробљеништва и свеопшти пад морала у армији својеврстан су прозор у разумевање тако наглог и радикалног отпора који је довео до побуне и неминовне казне.
-
Историјски контекст: Аустро-Угарска, рат и словенско питање
До 1918. године Аустро-Угарска монархија била је дубоко исцрпљена ратом. Економска криза, несташица хране, пад морала и све израженији национални покрети довели су до унутрашњег растакања државе. Посебно је био изражен проблем у јединицама састављеним од словенских војника – Чеха, Словака, Јужних Словена и Русина – који су све мање били спремни да ратују за опстанак хабзбуршке државе. Словачки и чешки војници, посебно они који су доживели руско заробљеништво, почели су да преиспитују разлоге за рат и своју улогу у њему.
Словачка историографија истиче да су управо године 1917–1918. донеле коначно сазревање националне свести код словачких војника, који су у рату све чешће видели не борбу за „отаџбину“, већ за туђе интересе. Истовремено, идеје панславизма, које су у словачким интелектуалним круговима биле присутне још од 19. века, добијају конкретан политички садржај, солидарност са Србима, Русима и другим Словенима који су страдали у рату.
Панславизам — идеја културног и политичког јединства Словена, доживео је велики развој средином и крајем XIX века. Ова идеја код словачких војника заснивала се на осећају братства са другим словенским народима, посебно Србима, који су у борби и страдању за националну слободу постали симбол отпора против хабзбуршке доминације.
-
Аустроугарски 71. тренчински пешадијски пук: састав и ратни пут
Пешадијски пук, са регрутним подручјем у Тренчину и околини, био је јединица са доминантно словачким саставом, уз мањи број Чеха. У словачкој литератури често се назива „Drátenický regiment“ (Жицарска регимента. Надимак добила по занимању ,,жицар," редак и готово изумрли занат, производње кутлача, цедиљки, корпи... - прим. аутора), што упућује на социјално порекло великог дела војника – сиромашно, сеоско и радничко становништво.
Пук је током рата био ангажован на више фронтова, укључујући италијански и Источни фронт, где је велики број његових припадника доспео у руско заробљеништво. Управо ти војници, враћени након Брест-Литовског мира, донели су у јединицу искуства револуционарних идеја, антиратних ставова и уверење да се рат ближи крају.
Према словачким и чешким изворима, непосредни узроци побуне били су вишеслојни. По договору о разменама заробљеника након Брест-Литовског мира, нова руска влада пустила је све аустроугарске војнике из руског заробљеништва. Око 2.400–3.000 Словака који су се вратили у матичну јединицу у Крагујевцу били су укључени у седам чета такозване 41. појачане маршевске формације, са задатком да 10. јуна 1918. буду послати на јужни фронт (против Италије). Међутим, њихова мотивација за наставак борби била је изузетно ниска, војници су били исцрпљени ратом, разочарани условима, незадовољни односом према себи и војном дисциплином, а све већи утицај Октобарске револуције допринео је политичком буђењу и одбијању даље војне службе. Лоши животни услови у Крагујевцу, глад, дисциплинске казне и ароганција официра аустријског и мађарског порекла.
-
Ток побуне (2–3. јун 1918)
Побуна је почела 2. јуна 1918. године. Увече после исплате плате, војници су се враћали из града у своје спаваонице. Редов Мартин Рилјак (Martin Riljak), под утицајем алкохола, потукао се са четним капларом Антоном Беднаром (Anton Bednár). Викао је: „Другови, командант вода хоће да ме одведе на рапорт!“ Остали војници су скочили да бране Рилјака и претукли (,,ћебали") Беднара. Овај наизглед ситан инцидент био је окидач за буру која се дуго ,,кувала" унутар касарне.
Војници су потом запленили оружје, али то није било довољно за вођење рата, било је свега пет стотина пушака, а муниција је углавном била за обуку (тзв. ,,ћорци"). Један део војника реаговао је на догађаје спонтаном побуном, напуштајући касарну између 21 и 22 часа са оружјем у рукама и одлучујући да се супротставе слању јединице на фронт. Део побуњеника предвођен Јаном Худеком желео је да заузме складиште муниције, док је друга група предвођена Павлом Клејнаром кренула до железничке станице, где су прекинули телеграфску везу. Међутим, ни складиште муниције ни железничка станица нису могли бити заузети. По отпочињању побуне, војници су одлучили да побегну у шуме око Крагујевца, где би чекали крај рата. Претпостављали су да ће пораз и крај сукоба ускоро доћи.
Према историјским изворима, није јасно да ли је побуна настала спонтано без икаквих припрема или су је неки од војника донекле унапред припремали. Недостатак припреме за устанак се често наводи као главни разлог за његово брзо гушење, док су снаге команде успеле да одговоре релативно брзо и ефикасно.
Командант резервног пука, подпуковник Артур Маркс (Artúr Marx), хитно је деловао како би потпуно отпор био уништeн. Коришћењем припадника драгуна (лака коњица при пешадији) и тешко наоружаних јединица, успео је да заустави поједине групе побуњеника које су покушале да овладају одређеним објектима. Војна артиљерија била је употребљена против најтврдокорнијих група у касарни.
До поднева 3. јуна 1918., под контролом оружаних јединица, отпор је потпуно сломљен и само је неколико десетина војника успело да побегне у оближње шуме. Укупно је ухапшено 81 учесник побуне и по војном закону ти су војници суђени пред војним судом.
Похватани војници су изведени пред војни суд (Standgericht). Суд је осудио 44 словачка војника на смрт стрељањем, које је извршено после правноснажне казне. Према неким подацима ради се о 42 Словака и 2 Чеха. Погубљења стрељањем су отпочела 9. јуна 1918.
Егзекуцију је извршио пук војника пореклом из Босне и Херцеговине, могуће и припадници Шуцкора (нем. Schutzkorps — заштитне чете, заштитни војни одреди, нерегуларна милиција), вичних спровођењу егзекуција. Стрељање је извршено на Становљанским пољима. Преостали припадници 71. пука су накнадно послати да се боре на италијанском фронту.
Чешки и словачки извори бележе да су осуђени одбили повезе преко очију и да су, непосредно пре стрељања, упутили узвике који јасно одражавају панславистичку свест:
„Našu smrť draho zaplatíte, vrahovia!“
„Нашу смрт ћете скупо платити, убице!“
„Len strieľajte, vrahovia! Za nami idú bratia Slovania, Srbi, ktorí nás pomstia!“
„Само пуцајте, убице! За нама иду наша словенска браћа, Срби, који ће нас осветити!“
Ове речи сведоче о дубокој националној и панславистичкој идентификацији побуњених, које су видели своје страдање као део општег отпора против аустроугарске империје и у духу братства словенских народа.
Списак стрељаних војника – Крагујевац 1918.
(према аустроугарским записима преузети са овог линка)
- Pavol Šalanga (23) – Vrútky
- Ondrej Baláž (42) – Považský Chlmec
- Ondrej Smrtník (23) – Považská Bystrica
- Martin Riljak (29) – Horná Maríková
- Ondrej Jariabka (21) – Čremošné
- Štefan Rác (21) – Kubrice
- Alfonz Gál (20) – Kolárovice
- Štefan Radzo (30) – Hruštín
- František Ďurkáč (20) – Korna
- Dionýz Jesenský Petrušé (23) – H. Jaseno
- Jozef Čuraj (30) – Veľká Divina
- Karol Miklušičák (32) – Námestovo
- Alojz Vojár (24) – Zákopčie
- Peter Platoš (24) – Zákopčie
- Matej Frniak (22) – Belá pri Varíne
- Jozef Laššo (23) – Petrova Lehota
- Pavol Kubica (23) – Zborov nad Bystricou
- Vincent Čimbora (23) – Krásna
- Jozef Hotko (27) – Horná Súča
- Ján Križan (29) – Veľká Chocholná
- Ján Gohr (26) – Uhrovec
- Valent Miko (30) – Udiča
- Adam Bičánek (23) – Olešná
- Ján Kašper (25) – Sklenné
- Jozef Hojdík (23) – Papradno
- Martin Kulíšek (21) – Štiavnik
- Martin Cingel (26) – Terchová
- Štefan Skolík (27) – Štiavnik
- Vavrinec Rakovan (27) – Štiavnik
- Ján Pittner (23) – Trenčianske Teplice
- Štefan Bednárik (28) – Beckov
- Štefan Snovák (27) – Hruštín
- Ján Slezák (24) – Kunovo
- Ondrej Brvení (26) – Kráľovany
- Ondrej Kiš (28) – Krpeľany
- Anton Mikuš (34) – Rybany
- Gregor Dvorský (30) – Krásna Ves
- Pavol Kleniar (23) – Krupina
- Adam Daniš (33) – Kolárovice
- Alojz Šelinga (25) – Bolešovo
- Ján Fabo (31) – Kubrá
- Jozef Žoviak (28) – Riečnica
- Ján Hudec (30) – Riečnica
- Viktor Kolibík (28) – Dlhé Poľe
-
Побуна у светлу панславизма
Побуна 71. пука представља практичну манифестацију панславизма. За словачке војнике Срби нису били непријатељ, већ браћа по језику, култури и историјској судбини. Управо та свест објашњава зашто је побуна избила у окупираној Србији, а не на неком другом фронту. За њих, Срби нису били „непријатељи окупације“, већ браћа Словени у заједничкој судбини. Узвици током егзекуције и чињеница да је споменик у Крагујевцу подигнут као знак братске солидарности два народа најбоље сведоче о томе.
Не треба сметнути са ума да су се на хумкама стрељаних после егзекуције константно појављивали букети цвећа за пострадале, доношени од локалног становништва из Крагујевца.
-
Меморијализација и сећање
Након рата, 1924. године у Крагујевцу је саграђен споменик Чешко-словачког војног гробља на Становљанским пољима у знак сећања на ове војнике. Споменик носи натпис који у част страдалим „Чехо-Словацима“ који су погинули током побуне са списком стрељаних.
Комеморативне свечаности и данас окупљају званичнике из Србије, Словачке и Чешке, те представљају симбол братских односа и солидарности изграђених током рата и у виду антиратне поруке и сећања на жртве које су животе положиле у тежњи за крајем сукоба.
Данас је споменик део комплекса ,,Шумарице."
Закључак
Устанак 71. тренчинског пешадијског пука у Крагујевцу 1918. није био изолован догађај већ се уклапао у шире процесе распада Аустро-Угарске, националног буђења и утицаја панславистичких, али и револуционарних идеја Октобарске револуције. Реч је о контроверзној, али историјски значајној побуни словачких и чешких војника који су, уморни од рата и инспирисани бољим идејама о националној слободи, одлучили да се супротставе ауторитарној командној структури и наставку једног рата који је за њих био губитнички и бесмислен. Последице њихове побуне, стрељање, постале су симболом како страдања, тако и братских односа између Срба, Чеха и Словака у бурним годинама Првог светског рата.
Овај догађај није толико познат широј јавности, али заслужује да буде спомињан и достојанство обележен. Чехословачка држава се после Другог светског рата овим војницима одужила и снимањем филма ,,Štyridsaťštyri" (,,Четрдесет четири") из 1957. године. Инсерт из филма је на овом линку.
Јован П. Милинковић, професор историје
Коришћена литература:
- Karel Pichlík, Vzpoura 71. pěšího pluku v Kragujevaci roku 1918, Praha, 1956.
- Denisa Holúbková, Pamäť trenčianskeho 71. pešieho pluku, Bratislava, 2014.
- Pred sto rokmi sa vzbúrili slovenskí vojaci v Kragujevci, Aktuality.sk.
- Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања — Српско-словачке комеморативне свечаности у Крагујевцу.
- Спомен парк “Крагујевачки октобар” — опис војничког гробља и меморијалног комплекса.
