-
Простор доњег Вардара као историјска и војна позорница
Област доњег Вардара, у којој се налазе Валандово и Удово, представљала је почетком XX века један од кључних геостратешких простора Балканског полуострва. Речна долина Вардара, као природни комуникациони правац који повезује централни Балкан са Егејским морем, вековима је била предмет интересовања великих сила, локалних држава и војних формација. Још у античком и средњовековном периоду овај простор је служио као пролаз војски, трговаца и миграционих таласа, док је у XIX и почетком XX века његов значај додатно увећан изградњом модерне железничке инфраструктуре.
Железничка пруга Солун–Скопље–Београд, завршена крајем XIX века, у Првом светском рату постала је једна од најважнијих логистичких артерија српске државе. Она је омогућавала допремање савезничке помоћи, евакуацију рањеника и одржавање везе са француско-британским снагама у Солуну. Управо та чињеница учинила је Валандово и Удово изузетно осетљивим тачкама српске позадине.
-
Македонија након Балканских ратова
Након Балканских ратова (1912–1913), Вардарска Македонија ушла је у састав Краљевине Србије, али је та промена власти остала дубоко оспоравана у бугарској јавности и политичким круговима. Бугарска је губитак овог простора доживела као националну катастрофу, што је створило снажан реваншистички набој.
У таквим условима, ВМОРО (Вътрешната македоно-одринска революционна организация), као једна од чланица јединственог ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација) наставила је да делује као парадржавна структура, са јасно дефинисаним војним, обавештајним и терористичким методама.
Српска власт у Македонији суочавала се са сталним упадима комитских чета, саботажама инфраструктуре и атентатима на војне и цивилне представнике државе. Овај „тихи рат“ постао је увод у много шири сукоб који ће кулминирати током Првог светског рата.
ВМРО, као наследник ранијих револуционарних и комитских структура, после 1913. године није престала са деловањем. Напротив, организација је трансформисана у парадржавни инструмент, чији је основни задатак био да очува бугарски утицај у Македонији и припреми терен за њено будуће припајање Бугарској. Управо у том периоду комитске чете добијају нову улогу, не само као локални устаници, већ као претходница регуларне војске, што јасно указује да је ВМОРО био продужена рука званичне Бугарске, али и јасан показатељ њених територијалних аспирација.
-
Бугарска неутралност 1914–1915 - ,Рат из сенке"
Почетком 1915. године Бугарска се формално налазила у стању неутралности, али је у стварности већ била у фази активних припрема за улазак у рат на страни Централних сила. Дипломатски преговори са Немачком и Аустро-Угарском били су у завршној фази, а кључни услов Бугарске био је територијални добитак у Македонији, коју је Софија сматрала „историјском и етничком бугарском земљом“.
Иако је формално била неутрална до октобра 1915. године, Бугарска је већ од јесени 1914. водила прикривени рат против Србије. Државни врх у Софији, у сарадњи са ВМРО, користио је комитске јединице као средство притиска и припреме терена за будући улазак у рат на страни Централних сила. Немачко-аустроугарска дипломатија подстицала је Бугарску да пре званичног уласка у рат изведе низ акција које би ослабиле српску војску, деморалисале позадину и онемогућиле ефикасно снабдевање са југа.
У том контексту, операције у Вардарској Македонији имале су јасно дефинисане циљеве: дестабилизацију српске позадине, прекид комуникација, деморализацију војске и стварање утиска да Србија нема стварну контролу над овим простором. Осим овога, овом акцијом великих размера ВМОРО је желела да примора Србију да буде попустљивија у решавању ,,македонског питања", будући да је у то време Србија била под притиском својих савезника из Антанте да уступи барем Вардарску Македонију Бугарској, како би Бугарска могла да интервенише у рату, али на страни Антанте .
-
Валандовска акција: припреме и команданти
Валандовска акција није била спонтани излив насиља, већ пажљиво припремљена операција. Према бугарским, македонским и српским изворима, напад је организован уз знање и прећутну подршку државних структура у Софији. Комитске чете су концентрисане у пограничним областима, снабдевене оружјем и муницијом, а њихове вође су добили јасна упутства о циљевима напада.
Валандовска акција представљала је једну од највећих и најбоље координисаних операција ВМОРО током целог рата. У њеној припреми и извођењу учествовали су истакнуте комитске вође, од којих су многи били непосредно повезани са регуларном бугарском војском.
Међу кључним личностима издваја се Петар Чаулев, један од најзначајнијих вођа ВМОРО, који је још од младотурске револуције имао блиске контакте са војним круговима у Софији. Ване Стојанов, такође истакнути војвода, имао је богато искуство из герилских операција и био је познат по блиској сарадњи са бугарским обавештајним структурама. Поред њих, значајну улогу имали су Панајот Карамфилов, Тодор Петров, Никола Лефтеров, Стефан Алабаков, Христо Делчев, Туше Скачков и Љубомир Весов, од којих су неки били школовани у бугарским војним установама или су у одређеним периодима служили као резервни официри, што недвосмислено указује на државну димензију читаве операције.
Ови људи нису били само локалне вође, већ део ширег стратешког плана. Њихова улога била је да ударом на Валандово и Удово пресеку вардарску комуникацију, демонстрирају рањивост српске позадине и створе психолошки утисак да је бугарски повратак у Македонију неминован. У том смислу, Валандовска акција представљала је Пролог званичном бугарском уласку у рат.
Посебно важан аспект Валандовског покоља представља учешће турског одреда под командом Хусеина Хаки-бега. Као бивши официр Османске војске, он је располагao значајним војним искуством и ауторитетом међу локалним муслиманским становништвом.
Његово учешће указује на то да Валандовска акција није била искључиво бугарско-српски сукоб, већ део шире постосманске кризе у којој су различите заједнице покушавале да очувају или поврате изгубљени положај.
За део муслимана у Вардарској Македонији, српска власт је била доживљавана као нови облик доминације, што је олакшало њихово укључивање у акцију. Тај савез показује да је операција имала шире димензије и била је условљена сложеним постосманским односима у региону
Српске снаге у овом сектору бројале су око 120 војника, углавном припадника позадинских јединица (обезбеђење железнице), без артиљеријске подршке, граничара на истуреним караулама, углавном младих регрута од око 18/19 година живота.
Број нападача (различите процене)
- српски извори: 1.000–1.500,
- бугарски и македонски извори: 2.000–3.000,
- поједине интерпретације и сведочанства говоре да је у широј операцији учествовало од 4000 до 5.000 комита, ако се рачунају резерве, обезбеђење и помоћни одреди.
Према појединим изворима и каснијим историографским тумачењима, због укупног броја ангажованих комита и пратећих формација, ову операцију је чинило једном од најмасовнијих герилских акција на Балкану у Првом светском рату.
-
Велики петак 2. април (20. март по јулијанском календару) 1915. године
- Јутарњи часови (око 2.00–6.00)
Напад је започео у раним јутарњим сатима на Велики петак. Комитске групе истовремено су напале више тачака дуж железничке пруге код Валандова и Удова. Први удари били су усмерени на карауле, телефонске линије и мање војне посаде, чиме је српска команда практично ослепљена и онемогућена у брзом реаговању.
Како је дан одмицао, нападачи су све више концентрисали снаге око железничких објеката. Српске јединице, малобројне и лоше утврђене, покушавале су да одрже контролу над кључним тачкама, али су постепено биле опкољаване. У овој фази дошло је до првих већих губитака и заробљавања српских војника. Пошто су српски положаји пробијени, дошло је до систематског убијања заробљених и рањених српских војника. Сведочанства говоре о: клању ножевима и бајонетима, убијању рањеника у болничким креветима, сакаћењу и сечењу тела, паљењу лешева на ражњу...
- Подне и рано поподне (11.00–15.00)
Након слома организованог злочиначког упада комита, акција је прешла у фазу чишћења терена. У овом периоду успостављена је поново контрола над овим простором Краљевине Србије, а пре свега над важном железничком комуникацијом ка Солуну. Највећи део злочинаца-комита успео је да побегне у Бугарску, с обзиром да је тадашња граница ишла преко врхова планина у залеђу Валандова. Као резултат операције ВМОРО, око 6.000 цивила (бројке нису поуздане и често су резултат политичке пропаганде) је прешло у Бугарску, под притиском да су у питању ,,етнички Бугари," које они желе да евакуишу ,,на сигурно." Готово сви су се убрзо вратили својим кућама.
-
Мајор Павле Блажарић - ,,отпор у безнађу"
Мајор Павле Блажарић (1878–1947), као командант сектора, одиграо је кључну улогу у стабилизацији ситуације након покоља. Његове одлуке, донете у условима потпуног расула, спречиле су да се напад прошири на још већи простор. Његов лични ангажман остао је упамћен као пример официрске части и пожртвованости.
У српским архивским извештајима и каснијим сведочанствима истиче се значајна улога мајора Павла Блажарића, који је у том тренутку био командант обезбеђења железничке пруге од Скопља до Ђевђелије. Када је чуо пуцњаву у рану зору на Велики петак, Блажарић је покушао да пређе реку Вардар како би стигао до Удова и координисао одбрану и позивао у помоћ. У првом покушају Вардар је био превише набујао, али се Блажарић вратио и касније прешао мост преко реке, придржавајући се рукама испод конструкције моста и успео да дође до станице у Удову. Одатле је телеграфски позвао српске јединице из Демир Капије и Ђевђелије да притекну у помоћ, што им је омогућило да на време стигну и успоставе контранапад, спасу преостале живе браниоце и одузму контролу над мостом и пругом.
Око 8 часова бранитељима на мосту прискочио је у помоћ XIV корпус из Ђевђелије, а до 10 часова српска војска коначно је успела да одбије напад комита. Српска војска је у контранападу натерала комите да се повуку према бугарској граници и у 11 часова завршена је битка код железничке станице.
Ова акција мајора Блажарића, иако није спречила почетни покољ, али спречила је потпуно губљење контроле над пругом и омогућила каснији отпор српских снага против пробоја комита и окупационих група.
-
Покољ као средство психолошког рата - ратни злочин
Покољ у Валандову и Удову није био спонтани чин освете, већ свесно примењена тактика. Убијање заробљеника имало је за циљ да се сломи морал српске војске и пошаље јасна порука о томе како ће изгледати будући рат. Овакво поступање дубоко је одступало од тадашњих ратних норми и представља јасан пример ратног злочина. Овај степен насиља није био последица хаотичне борбе, већ намерне одлуке да се српским снагама нанесе максималан психолошки удар.
Управо зато Валандовски покољ заузима посебно место у историји Првог светског рата на Балкану као пример ратног злочина извршеног од стране нерегуларних формација, али уз политичку позадину државне стратегије.
Оружана акција имала је широк међународни одјек. Српска влада и остале земље Антанте упутиле су протестне ноте Софији, оптужујући Бугарску за организовање акције и тврдећи да су јединицама командовали бугарски, аустријски и турски официри. Широка кампања Србије против Бугарске имала је за циљ да оправда своју непопустљивост у преговорима о концесијама у Вардарској Македонији.
Бугарска је одбацила оптужбе и изјавила да је кривац српско лоше управљање овим областима, али је ипак шеф организације ВМОРО у Струмици, Коце Ципушев, позван да лично да објашњења премијеру Василу Радославову, који га је упозорио да „пажљиво обавља свој посао како се не би нарушио углед Бугарске“. Што недвосмислено указује на то да су бугарске званичне власти биле упућене у планирану акцију упада на српску територију и да ,,побуна" нема никакве везе са незадовољством локалног становништва.
Ови догађаји попримају обележја ратног злочина. Уместо третмана заробљеника у складу са ратним правом, уследило је систематско убијање. Сведочанства преживелих и каснији извештаји говоре о масовним егзекуцијама, убијању рањеника и о суровости која је превазилазила оквире војне нужности. Број страдалих српских војника најчешће се наводи као 281, иако поједини извори помињу и нешто веће бројеве. Без обзира на варијације, размере трагедије су неспорне.
Сведочења преживелих, као и каснији извештаји српских војних власти, описују сцене изузетне суровости. Заробљени војници нису третирани као ратни заробљеници, већ су систематски убијани. Рањеници су ликвидирани на лицу места, често хладним оружјем. У појединим извештајима помиње се да су тела била масакрирана, а лешеви остављани непокопани или бацани у заједничке јаме.
Последице овог догађаја осећале су се месецима, како у моралу војске, тако и у стратегијским проценама српске Врховне команде.
-
Историографски наративи и спорења
Валандовски покољ је током деценија постао предмет различитих историографских интерпретација. Српска историографија га недвосмислено дефинише као ратни злочин и масакр над српским војницима. Бугарска историографија често настоји да догађај представи као легитимну војну акцију у оквиру герилског рата, минимизирајући или релативизујући злочине.
Македонска историографија, пак, неретко покушава да дистанцира догађај од бугарског државног контекста, наглашавајући локални карактер сукоба. Бугарска, македонска и турска историографија често настоје да минимизују или релативизују догађаје, представљајући их као „устанак“ или „диверзантску акцију“. Насупрот томе, српски извори доследно указују на карактер организованог покоља.
Ова различита тумачења сведоче о томе да Валандовски покољ није само историјски догађај, већ и место судара националних наратива.
-
Спомен-костурница у Удову
На месту злочина, крајем 1920-их година, краљ Александар I Карађорђевић даје иницијативу за подизање спомен-капеле са костурницом као знак сећања на страдале српске војнике у овом догађају. Костурница је освећена 1. новембра 1936. године, пројектована од архитекте Момира Коруновића и представља један од најранијих меморијалних споменика Првог светског рата у региону.
У крипти спомен-костурнице данас се налазе посмртни остаци са око 281 српских војника страдалих током Валандовског покоља, као и остаци преко 2.000 српских војника који су погинули током Првог светског рата у општинама Ђевђелије, Дојрана, Струмице и Неготина.
Спомен-костурница у Удову данас служи као меморијално и историјско место, које окупља потомке и званичнике на годишњице страдања и представља трајни подсетник на жртве и страдање српских војника у једном од најтежих периода модерне историје овог дела Балкана.
О њој данас брине Зоран Стаменковић Моравац, који својим радом чува сећање на један од најтрагичнијих догађаја српске војне историје у Првом светском рату.
Валандовски покољ није био изолован инцидент, већ трагична предигра ширем обиму насиља које је Бугарска спровела у Првом светском рату. Он је јасан показатељ како се националне амбиције и нерегуларно ратовање, подржано државном стратегијом, могу претворити у систематски злочин против српског народа. Иако је у априлу 1915. године жртве чинило више стотина војника, операција је показала методологију и суровост која ће се поновити у наредним годинама.
Након званичног уласка Бугарске у рат у новембру 1915. године, ова стратегија је проширена на целокупно окупирано подручје Македоније и југоисточне Србије. Бугарске власти спроводиле су принудну мобилизацију локалног становништва, организовале систематску насиљну бугаризацију, затварале и ликвидирале противнике окупације, али и спроводиле репресивне акције које су узроковале нове масовне жртве. Ова суровост кулминирала је избијањем Топличког устанка 1917. године, као директног отпора против бруталне окупационе политике, али и као сведочанства да злочини попут Валандовског покоља нису били усамљени, већ део дугорочне и систематске стратегије.
У том смислу, Валандовски покољ остаје не само симбол трагедије, већ и мрачни упозоравајући пример о методама које окупатор користи када настоји да разори отпор народа. Истраживање и памћење ових догађаја имају дубоку историјску и моралну вредност, показујући да се злочини не завршавају једним нападом, већ се могу реплицирати и ескалирати ако околности то дозволе.
Написао Јован П. Милинковић, професор историје
П.С. Шта се збило недалеко одатле, крајем те исте 1915. године, прочитајте на овом линку.
Коришћена литература:
- Валандовски покољ zlocininadsrbima.com
- Политика, 22.05.2015. Драгиша И. Кецојевић Сећање на жртве Валандовског покоља 281 srpski vojnik svirepo je ubijen u Valandovskom pokolju: Ranjene su ih klali u krevetima, telegraf.rs
- Михаилов, Иван, Мемоари, том IV. Ослободилачка борба 1924 – 1934
- Галев, Димитар . Велики терор у југоисточној Македонији 1912-1941 , књига прва . Штип
- Мицић, Срђан, Протогеровисти ВМРО у југословенској служби 1930-1935. -academia.edu.
- Ђокић, Небојша, БУГАРСКА ВОЈСКА У ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ 1915 - 1918, Лесковац 2017. -academia.edu.
