„Солунска ђачка чета“ односи се на јединицу формирану од регрута годишта 1896 (ђака и младих ученика) која су била мобилисана у октобру 1915. године и упућена на подофицирску школу у Скопљу ради скраћене обуке и попуне ђачког батaљона, односно подофицирских кадрова српске војске. Име „Солунска“ носи зато што је један део ове класе као јединица завршио формирање или комплетирање тек у Грчкој, на Солунском фронту, након трагичних догађаја 1915–1916. године. У литератури се зато овај корпус разликује од легендарног „1300 каплара“, ђачког батаљона из 1914. године, који је послат на фронт на Дрини током Колубарске битке, како би подигли пољуљани борбени морал српских војника.
Оснивање, мобилизација и обука
Мобилизација је обављена у октобару 1915. Ђаци годишта 1896. позвани су у оружану службу у најтежем тренутку, док се српска војска налазила под притиском Центаралних сила и у сталном процесу повлачења на југ. Место упућивања било је Скопље, подофицирска школа. Скопска подофицирска школа је била центар за скраћену обуку за подофицире и капларе. Делимична обука или покушај формирања одвијао се у околностима брзог померања линија и хаоса 1915. године.
Циљ обуке је био стицање основне војне обуке, дисциплине и неопходних елемената за подофицирску обуку (руковање оружјем, руковођење стројем, мања тактичка знања), тако да ђачки кадар може попунити упражњена места подофицира и каплара у јединицама где је то неопходно.
Бројно стањe
Споменица Солунске ђачке чете, класа рођених 1896. године (Београд, 1932) садржи поименични списак од 483 припадника који су ушли у ту чету, то је најконкретнији примарни податак о бројности који данас имамо. Одатле следи да је језгро чинила бројност између 400 и 500 младих мушкараца, мада су у пракси бројке варирале услед губитака, болести, распоређивања у друге јединице и сл.
Према неким подацима у ову чету су регрутовани момци из свих крајева Србије, као и добровољци из околних крајева настањених српским живљем. По тим подацима предвиђено је регрутовано 1322 младића и то:
Моравска дивизијска област:
Врање - 65
Ниш - 72
Пирот - 27
Дринска дивизијска област:
Ваљево - 69
Шабац - 46
Дунавска дивизијска област:
Београд - 303
Пожаревац - 87
Браничевски округ - 32
Шумадијска дивизијска област:
Таково - 75
Крагујевац - 61
Крушевац - 27
Ужице - 61
Тимочка дивизијска област:
Крајина - 71
Књажевац - 53
Параћин - 62
Битољска област:
Битољ - 11
Прилеп - 2
Кичево - 17
Брегалничка област:
Дебар - 2
Штип - 2
Велес - 3
Кочани - 5
Кавадарци - 5
Вардарска област:
Скопље - 5
Тетово - 6
Куманово - 6
Прешево - 4
Косовска област:
Приштина - 12
Призрен - 3
Штимље - 4
Гњилане - 2
Нови Пазар - 2
Ибарска област:
Косовска Митровица - 6
Сјеница - 2
Пријепоље - 2
Осталих 110 су добровољци из Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе.
Укупно - 1212 регрута.
Почетак ратног пута и обуке
Ђаци који су упућени у Скопље требали су бити превежени возовима са ратним материјалом, али због упада Бугара са истока и пресецања пруге јужно од Ниша, даље су наставили пут пешке. Саопштено им је да је подофицирска школа из Скопља пребачена у Урошевац, тако да су се упутили ка Космету. Дошавши у Урошевац у атмосфери општег хаоса и грмљавине топова у даљини, преусмерени су ка Приштини, због упада бугарске војске у Качаничку клисуру.
У Приштини се окупља близу 1400 младића који су задужили старе пушке "берданке," војна комисија ослобађа највећи број њих и препоручује им да се врате кућама. Добар део њих немајући где да се врати остаје ту са војском. У Приштини ће се наћи и нешто старији припадници ђачког батаљона, Милан Вујаклија, чувени лексикограф и Сава Микић, послератни пилот и први историчар ваздухопловства.
Сви заједно крећу пут Призрена и албанских беспућа. Повлачили су се правцем Љум Кула - Дебар. У Призрену су добили по један хлеб-таин за наредна четири дана. Успут су јели корење или шта год од биља за које су знали да је јестиво или куповали проју од Арбанаса, искључиво за сребро (ко је имао уз себе). Коначно су стигли у Охрид и смештени су у манастир светог Наума. Ни овде ситуација са храном није била ништа боља. Овде су добили нову опрему и брзометне пушке и ту ће им почети прва обука.
Врло брзо стигла је вест да су Бугари заузели Битољ, те им је наређено да спале пушке, како би се као избеглице пребацили у Грчку. Десетак младића је остало у болници у Охриду и није било у стању да се евакуише. Све су их Бугари на мучки и свиреп начин побили у болници у граду. После рата им је био подигнут споменик у близини Биљаниних извора, али ће га Бугари порушити током Другог светског рата.
У први мах Грци их не пуштају преко границе, али то касније допуштају. Затим се упућују преко Корче ка Љерину (Лерину), одакле их возом пребацују за Солун, где стижи 27. новембра 1915. године. Прикључују се савезницима и смештају их у велики војнички логор на Зејтинлику, у близини садашњег савезничког војног гробља. Пристигло је око 1100 војника, а војна комисија проглашава 483 за војно способне, док се већина упућује у Француску на рехабилитацију и даље школовање. Тада се формира "Солунска ђачка чета" у Првом српском комбинованом пуку при француској војсци.
После вишемесечне обуке и опоравка распоређени су по осталим српским пуковима, који су у међувремену пристигли на Солунски фронт у лето 1916. године. Остало је забележено, да су припадници ђачке чете током боравка у Солуну учествовали у потери за посадом немачког цепелина, обореног током бомбардовања града и они су их заробили.
У периоду после реорганизације српске војске (на Солунском фронту и после пробоја фронта 1918) поједини припадници ђачке класе били су распоређени у регуларне пукове, коришћени као подофицири или резервни кадар. Судбина појединаца се разликује: неки су погинули у борбама; неки су преживели и вратили се у цивилни живот; други су наставили каријере у војсци или јавним службама у Краљевини СХС.
Ратни пут Ђачке чете
Припадници Солунске ђачке чете, након реорганизације српске војске 1916, учествују у саставу различитих пукова у следећим операцијама:
- Борбе на Горничеву и Кајмакчалану (1916), као подофицири и војници у пешадијским пуковима и велики губици међу младим војницима. Ово је било прво "ватрено крштење" за већину преживелих ђака.
- Борбе на Црној реци и код Битоља (1916–1917), позиционо ратовање и изузетно тешки климатски и хигијенски услови. Даље проређивање припадника ове генерације.
- Пробој Солунског фронта (септембар 1918), поједини припадници учествују у офанзиви у саставу: Моравске, Дринске и Тимочке дивизије.
- Учешће у брзим маршевима кроз Вардарску Македонију и Србију током борби за ослобођење Отаџбине.
Послератна активност
Удружење преживелих припадника Солунске ђачке чете организовало се крајем 1920-их (привремени одбор 1928; оснивачка скупштина 1930) и 1932. објавило Споменицу са поименичним списком — то је главни референцијални документ за идентификацију припадника и послератну еманципацију сећања. Преживели припадници настављају школовање, постају професори, лекари, правници, официри, државни чиновници. Ова генерација је дала значајан допринос институционалној обнови Краљевине СХС, културном и просветном животу између два рата.
Солунска ђачка чета није била велика по бројности, нити је наступала као јединствена борбена формација у кључним биткама, али је њен значај немерљив. У њој се огледа трагедија једне генерације која је у рат ушла као ђачка, а из њега изашла, ако је преживела, као зрела, ратом обележена елита.
Вођство удружења и документовани припадници
– припадник Солунске ђачке чете
– после рата један од главних организатора удружења преживелих
– председник удружења од 1930.
– уредник и покретач Споменице (1932)
– кључна фигура културе сећања на чету
– лекар
– припадник чете (1896)
– привремени председник удружења (1928)
– пример интелектуалне елите настале из „ратне омладине“
– припадник чете
– активан члан удружења
– пилот и историчар ваздухопловства
– припадник ђачке генерације 1896
– после рата угледни лексикограф
Припадници са каснијом јавном и професионалном каријером
– гимназијалац мобилисан 1915
– учесник борби на Солунском фронту
– после рата професор
– ђак учитељске школе
– распоређен у пешадијски пук 1916
– након рата школски надзорник
– припадник чете
– преживео албанско повлачење
– државни чиновник у Краљевини СХС
– гимназијалац
– учесник борби код Кајмакчалана
– касније адвокат
– припадник чете
– рањаван 1916
– после рата новинар и публициста
– ученик богословије
– учесник позиционих борби 1917.
– свештеник у међуратном периоду
Припадници који су страдали или остали трајно обележени ратом
– погинуо на Солунском фронту 1916/17.
– уписан у Споменицу као „пали ђак“
– умро од последица тифуса
– један од бројних губитака ђачке генерације
– тешко рањен
– инвалид Првог светског рата
– страдао током повлачења 1915/16.
Познати у локалним срединама
- Ђорђе Петровић (Шумадија)
– припадник чете
– локални политички активиста после рата
- Милорад Ковачевић (Босна)
– добровољац
– после рата учитељ
- Василије Јоксимовић (Црна Гора)
– један од мањег броја црногорских ђака
– државни службеник
- Илија Станојевић (Косово и Метохија)
– мобилисан у Скопљу
– преживео повлачење
...и тако још 465 забележених припадника ове јединице.
Слава им!
Приредио Јован П. Милинковић, професор историје
