Све о Кајмакчалану на једном месту - Први светски рат

+381 62 514 566

Увод

Сарајевски атентат од 28. јуна 1914. године представља један од преломних догађаја модерне европске и светске историје. Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије Хотек није било изолован чин политичког насиља, већ кулминација дубоких структурних противречности које су разарале Хабзбуршку монархију и читав европски систем равнотеже сила.

Атентат је био непосредан повод за избијање Првог светског рата, али истовремено и симболичан израз отпора потлачених народа империјалној, колонијалној и експлоататорској власти Аустроугарске.

Франц Фердинанд: личност, брак и политички пројекат тријализма

2.1. Франц Фердинанд као престолонаследник

Франц Фердинанд Карл Лудвиг Јозеф Марија Хабзбург-Лотариншки (1863–1914) постао је престолонаследник Аустроугарске монархије након трагичне смрти престолонаследника Рудолфа 1889. године.
Иако формално други човек монархије, његов однос са владајућим круговима у Бечу и Пешти био је обележен дубоким неповерењем, личним антагонизмима и политичким разилажењима.

Франц Фердинанд је био изразито ауторитарне личности, скептичан према парламентаризму и либерализму, али истовремено свестан да се монархија налази у дубокој унутрашњој кризи.

2.2. Брак са Софијом Хотек и противљење Хабзбурга

Један од кључних разлога непријатељства двора према Францу Фердинанду био је његов брак са Софијом Хотек. Иако племићког порекла, Софија није припадала владајућим или етаблираним династијама Европе, што је по строгим династичким правилима Хабзбурга чинило неподобном за равноправну супругу престолонаследника.

Последице морганатског брака (,,леворуки брак" је институција католичке цркве која се примењује најчешће у скучајевима венчања католика и некатолика, а у овом случају је примењен на њихов брак - прим. аутора) биле су тешке. Софија није носила титулу надвојвоткиње као ни презиме Хабсбург, њихова деца су била искључена из наследног права, а Софија је била понижавана у званичним протоколима и често искључивана са дворских церемонија.

Овај лични сукоб продубио је Франц Фердинандово неповерење према традиционалним елитама и допринео његовој изолованости унутар монархије.

2.3. Тријализам - појам и политички значај

Франц Фердинанд је био заговорник реформе монархије познате као тријализам. За разлику од дуалистичког уређења (Аустрија – Угарска), тријализам је подразумевао стварање треће, јужнословенске државне јединице унутар монархије, која би обухватала: Босну и Херцеговину, Хрватску и Славонију, Далмацију, делове Словеније и чак могуће Српску Војводину.

Иако се често представља као „реформски“ и „помирљив“, тријализам је имао више империјални него еманципаторски карактер. Његов циљ није био ослобођење Јужних Словена, већ њихово чвршће везивање за Хабзбуршку монархију и слабљење утицаја Србије, али и Русије кроз идеју Панславизма. Тиме би била форсирана идеја тзв. Аустрославизма (политичко везивање Словена за Беч - прим. аутора).

Мађарска елита је жестоко одбацивала тријализам јер би он разбио мађарску доминацију и умањио територију Угарске, а такође ослабио политички утицај Пеште.

Положај Срба у Босни и Херцеговини под аустроугарском влашћу

3.1. Колонијални карактер управе

Иако формално представљана као „цивилизацијска мисија“, аустроугарска управа у Босни и Херцеговини имала је изразито колонијални и експлоататорски карактер. Земља је коришћена као извор сировина, војно-стратешка база и простор за социјални и политички инжењеринг.

3.2. Улога Бењамина Калаја

Кључну улогу у обликовању аустроугарске политике имао је Бењамин Калај, управник Босне и Херцеговине (1882–1903). Његова политика се заснивала на концепту „босанске нације“, чији је циљ био:

разбијање српске националне свести код босанскохерцеговачких муслимана,
спречавање сваког српског политичког, културног или просветног организовања,
слабљење веза Срба са Србијом,
стварање лојалног и деполитизованог становништва.

Конкретни облици угњетавања Срба укључивали су:

забрану или надзор српских друштава,
прогон српске штампе,
притиске на Српску православну цркву,
политичке процесе против српских интелектуалаца,
фаворизовање лојалних муслиманских и католичких елита.

„Млада Босна“ - идеја, оснивање и ширина покрета

„Млада Босна“ није била класична организација са статутом и хијерархијом, већ широк револуционарни покрет омладине, настао из духовне и политичке побуне против империјалне власти. Оснивач и главни идеолог био је Владимир Гаћиновић, један од најобразованијих и најдубљих мислилаца тог круга.

Покрет је обједињавао различите идејне струје:

национално-ослободилачку,
југословенску,
социјално-револуционарну,
анархистичку.

Међу истакнутим припадницима или онима који су били блиски Младој Босну, били су и: Богдан Жерајић (покушао атентат на аустроугарског генерала Маријана Варешанина), Димитрије Митриновић, Петар Кочић (идејни претходник), Иво Андрић, Боривоје Јевтић, Осман Ђикић, Мустафа Голубић, Ђулага Буковац, Ибро Фазлиновић, Иво Крањчевић и многи други.

За припаднике Младе Босне, атентат није био злочин, већ револуционарни чин тираноубиства, у традицији европских револуционарних покрета XIX века.

Планирање атентата и везе са Црном руком

Планирање атентата одвијало се у више фаза, уз учешће младобосанаца из Сарајева и Београда. Одлучујућу улогу у логистици имали су појединци повезани са организацијом „Уједињење или смрт“, познатом као Црна рука.

Црна рука није контролисала Младу Босну, али је обезбедила оружје, вршила обуку и олакшала илегални прелаз границе.

Важно је нагласити да није постојала званична одлука српске владе о атентату.

5.1 Сарајевски атентатори (1914)

Гаврило Принцип (1894–1918)

Најпознатији атентатор и извршилац смртоносних хитаца. Испалио је два метка којима су убијени надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга Софија. Припадник покрета Млада Босна.

Недељко Чабриновић (1895–1916)

Извршио први покушај атентата бацањем бомбе на аутомобил надвојводе. Покушао самоубиство цијанидом и скоком у Миљацку, али је ухапшен. Умро у затвору.

Трифко Грабеж (1895–1916)

Био наоружан бомбом и пиштољем и распоређен дуж руте кретања колоне. Није успео да изврши атентат. Умро у затвору услед болести.

Васо Чубриловић (1897–1990)

Најмлађи учесник (имао 17 година). Због малолетства није осуђен на смрт. Касније постао истакнути историчар и академик.

Мухамед Мехмедбашић (1886–1943)

Први у низу атентатора на Апеловој обали. Није реаговао у кључном тренутку. Једини који је успео да побегне из Босне након атентата.

Данило Илић (1891–1915)

Главни организатор атентата у Сарајеву. Обезбедио оружје, распоред атентатора и координацију. Погубљен вешањем.

5.2 Повезани учесници и помагачи

Иако нису били на самој рути атентата, значајну улогу имали су:

Цвјетко Поповић (1896–1980) – помагач, осуђен на затвор

Јаков Миловић – логистичка подршка

Милан Цигановић – посредник у набавци оружја, црнорукац и четнички герилац

Војислав Танкосић – српски официр, повезан са снабдевањем оружјем, црнорукац и четнички војвода.

ВИДОВДАН 1914. - Сарајево, 28. јун 1914., дан који је променио свет

Јутро 28. јуна 1914. године освануло је мирно над Сарајевом. Град је био свечано украшен, улице очишћене, заставе Хабзбуршке монархије истакнуте на јавним зградама. За аустроугарске власти то је био дан демонстрације моћи и суверенитета. За велики део српског становништва – Видовдан, дан дубоке историјске и симболичке тежине - дан великог страдања и жртвовања у Косовском боју 1389. године. Тај судар симболике нико у Бечу није желео да разуме.

Надвојвода Франц Фердинанд, престолонаследник Аустроугарске, стизао је у Сарајево са супругом Софијом Хотек како би присуствовао војним маневрима и свечаностима. Посета је имала јасан политички смисао како је Босна и Херцеговина чврсто и трајно у саставу монархије.

6.1 Долазак престолонаследника

Воз је стигао на сарајевску железничку станицу око 9 часова ујутру. Дочек је био формалан, хладан и без већег одушевљења грађана. Франц Фердинанд је био видно незадовољан организацијом, али је ипак ушао у отворени аутомобил заједно са Софијом. Колона возила кренула је Апеловом обалом, уз реку Миљацку, ка Градској већници.

Безбедносне мере биле су запањујуће слабе, није било војне пратње, надвојвода се возио у отвореном аутомобилу, рута кретања била је јавно позната, а атентатори су стајали готово неприметно уз саму ивицу пута.

6.2 Атентатори чекају

Дуж Апелове обале распоредило се шест младих људи, готово дечака, припадника покрета Млада Босна. Били су нервозни, неки болесни, неки несигурни, али одлучни. Са собом су имали бомбе, пиштоље и цијанид за самоубиство.

Први је био Мухамед Мехмедбашић, али није реаговао, страх, колебање или тренутак слабости.
Затим Васо Чубриловић, који је, видећи колону, осетио да тренутак још није „његов“.

6.3 Чабриновићев покушај

Када је аутомобил са надвојводом стигао до Недељка Чабриновића, он је извадио бомбу и бацио је ка возилу. Бомба се одбила од склопљеног крова аутомобила и експлодирала иза њега, ранивши неколико официра и пролазника.

Настала је пометња. Аутомобили су убрзали. Франц Фердинанд је остао неповређен, али бесан.
Чабриновић је прогутао цијанид и скочио у Миљацку, али отров није деловао, а река је била плитка. Ухапшен је на лицу места.

Многи су тада помислили: све је готово.

6.4 У Градској већници

Упркос упозорењима, колона је стигла у Градску већницу. Франц Фердинанд је љутито прекинуо поздравни говор градоначелника речима:

„Господине, дошли смо у посету, а на нас бацају бомбе!“

Након кратког смиривања, говор је ипак одржан. Потом је донета одлука да надвојвода посети рањене у болници. Ту почиње низ фаталних грешака.

6.5 Судбоносно скретање

Одлучено је да колона промени руту и избегне центар града. Али та одлука није саопштена возачу првог аутомобила. Код Латинске ћуприје, возач је скренуо у погрешну улицу – Франц Јозефову.
Када су схватили грешку, аутомобил је стао да би се окренуо уназад.
У том тренутку, на неколико корака од возила, испред продавнице Морицa Шилера, стајао је Гаврило Принцип.

6.6 Пуцњи

Принцип је у том тренутку већ био уверен да је прилика пропала. Гладан, исцрпљен и разочаран, стајао је без икаквог плана – када је одједном испред њега стао аутомобил престолонаследника.

Извадио је пиштољ „браунинг“ (Fabrique Nationale de Herstal (FN), М1910 - прим. аутора).

Испалио је два хица.

Први метак погодио је Франца Фердинанда у врат, пресекавши артерију.
Други је погодио у врата аутомобила и потом се одрикошетао и погодио Софију у стомак. Она је пала у његово крило.

Наводно је Франц Фердинанд изговорио:

„Софи, преживи због наше деце!“

(С обзиром да је погођен у вратну артерију, једино што се могло чути је кркљање у великим количинама крви! Али допустимо да ова смрт има траги-романтичан крај - прим. аутора).

За неколико минута, обоје су били мртви.

6.7 Хапшење и шок

Принцип није успео да изврши самоубиство. Савладан је одмах, претучен и ухапшен. Сарајево је утонуло у шок, који се врло брзо претворио у антисрпско насиље. Те вечери су почели погроми над српским радњама, кућама и црквама.

Аустроугарске власти су имале оно што им је било потребно: ПОВОД.

Упозорење Николе Пашића

Један од најзначајнијих, али дуго маргинализованих аспеката предисторије Сарајевског атентата јесте чињеница да је председник српске владе Никола Пашић непосредно уочи 28. јуна 1914. године упутио упозорење аустроугарским властима о могућој опасности по живот надвојводе Франца Фердинанда. Овај податак има изузетан значај за разумевање питања одговорности Србије и демистификацију оптужби да је атентат био државно организован.

7.1 Контекст упозорења

Почетком јуна 1914. године српска влада је преко својих безбедносних и обавештајних канала дошла до сазнања да поједини млади босанскохерцеговачки револуционари, повезани са круговима у Београду, разматрају могућност атентата током најављене посете Франца Фердинанда Сарајеву. Иако Пашић није имао потпун увид у конкретне планове нити контролу над радикалним револуционарним структурама, био је свестан потенцијалне опасности и политичких последица које би такав догађај могао изазвати.

Управо из тог разлога, Пашић је одлучио да дипломатским путем упозори Беч, не желећи да Србија буде доведена у положај да сноси последице једног чина који није у интересу српске државе.

7.2 Садржај и пут упозорења

Упозорење није упућено директно Министарству иностраних послова Аустро-Угарске, већ аустроугарском министру финансија Леону Билинском, који је уједно био и надлежан за управу над Босном и Херцеговином. У писму које је у Бечу предао српски конзул Јован Јовановић Пижон, Пашић је дипломатски, али јасно, истакао да:

„постоје извесне екстремне омладинске групе у Босни и Херцеговини које би могле искористити посету престолонаследника за насилне акције“.

Пашић није именовао конкретне појединце нити помињао Србију као извор претње, већ је упозорење формулисао опрезно, настојећи да избегне компромитовање српске државе и не открије изворе својих сазнања, а истовремено скрене пажњу аустроугарским властима на безбедносни ризик.

Историјски извори показују да је Билински упозорење примио, али га је умањио и релативизовао, сматрајући да се ради о претераним страховима или дипломатском маневру. У неку руку подспрдно је подценио ово упозорење.

7.3 Реакција аустроугарских власти

Аустроугарске власти нису предузеле озбиљне мере након Пашићевог упозорења. Напротив безбедносне мере у Сарајеву су остале минималне, рута кретања престолонаследника није измењена, војни маневри и свечаности су настављени по плану.

Поједини историчари истичу да је у Бечу преовладавао став да је опасност прецењена, али и уверење да би евентуални инцидент могао бити политички искоришћен против Србије. Управо овај однос према упозорењу подстиче касније историјске контроверзе о могућој небриги, па чак и свесном игнорисању ризика.

7.4 Историјски значај упозорења

Пашићево упозорење има вишеструки историјски значај:

Побија тезу о државној умешаности Србије
Држава која планира атентат не упозорава потенцијалну жртву.
Показује реалан страх српске владе од последица
Србија је била свесна да би сваки инцидент могао послужити као повод за рат.
Открива дубоку кризу унутар Аустро-Угарске
Немар, самоувереност и политички рачуни имали су предност над безбедносним проценама.

7.5 Историографске расправе

У историографији постоје различита тумачења овог упозорења. Док га једни виде као искрен покушај спречавања трагедије, други сматрају да је било сувише неодређено да би изазвало озбиљну реакцију. Ипак, ниједан релевантан историјски извор не доводи у питање да је упозорење заиста постојало, што је потврђено у аустроугарским дипломатским документима и мемоарској грађи.

Упозорење Николе Пашића представља један од кључних аргумената против поједностављених и политички мотивисаних интерпретација Сарајевског атентата. Оно јасно показује да је српска влада, иако ограничених могућности, покушала да предупреди догађај који је могао имати катастрофалне последице, што се на крају, услед игнорисања и ширих империјалних планова, ипак догодило. Сведоци смо да се овај догађај и данас користи дневнополитичке сврхе, како у оквиру међудржавних односа балканских земаља, тако неретко се ово потеже као аргумент против савремене Србије од стране појединих великих сила.

Јулска криза 1914. године - решавање ,,камена у ципели"

Јулска криза 1914. године обухвата период од Сарајевског атентата 28. јуна до избијања Првог светског рата крајем јула и почетком августа исте године. Иако је убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда било непосредан повод, сама криза представља резултат дубоких политичких, војних и империјалних противречности у Европи.

После атентата, аустроугарске власти су убиство схватиле као прилику за коначно разрачунавање са Краљевином Србијом, коју су доживљавале као главни извор јужнословенског национализма и претњу опстанку монархије. Већ почетком јула, уз пуну и безусловну подршку Немачке – такозвани „бланко чек“ – у Бечу је донета одлука да се Србији упути ултиматум који ће бити тешко прихватљив.

Аустроугарски ултиматум од 23. јула 1914. садржао је захтеве који су директно нарушавали суверенитет Србије, уз изузетно кратак рок за одговор (48 сати, односно 2 дана - прим. аутора). Србија је 25. јула прихватила готово све тачке ултиматума, осим оних које су подразумевале мешање аустроугарских органа у унутрашње послове државе и предложила међународну арбитражу, спремна да се повинује заједничкој одлуци великих сила, што је у post scriptum-у одговора на ултиматум и нагласила. Упркос томе, Беч је одговор прогласио недовољним.

Дана 28. јула 1914. Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет оружани сукоб. Убрзо се активирао систем савеза: Русија је стала уз Србију, Немачка уз Аустро-Угарску, док су Француска и Велика Британија ушле у рат после немачких потеза у Белгији. Локални балкански конфликт тако је прерастао у светски рат.

Јулска криза показује да Први светски рат није избио због једног атентата, већ као последица свесних политичких одлука великих сила које су рат прихватиле као средство решавања својих геостратешких и империјалних циљева.

„Непослушна покрајина“ – поглед из Беча

За аустроугарске власти, Босна и Херцеговина 1914. године није била „освојена земља“, већ нестабилна, непоуздана покрајина, стално изложена српском националном утицају и опасности од побуне. У Бечу и Пешти се веровало да је потребно стално показивати снагу и ауторитет, јер би сваки знак слабости охрабрио „сепаратистичке елементе“.

Посета престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву била је управо то - демонстрација суверенитета.

Није се ишло у „провинцију“ да би се разговарало, већ да би се показало ко влада.

9.1 Самоувереност и потцењивање опасности

Управни и полицијски апарат у Сарајеву био је уверен да ситуацију држи под контролом. Иако су постојале дојаве о „српској омладини“, та упозорења су умањивана, игнорисана или тумачена као претерана.

У Бечу се сматрало:

да Србија неће ризиковати сукоб,
да локално становништво није способно за озбиљну акцију,
да би евентуални инцидент био лако угушен.

Та комбинација ароганције, бирократске инерције и политичке калкулације показала се кобном.

9.2 Долазак у Сарајево: „ред, поредак и заставе“

Када је Франц Фердинанд стигао у Сарајево 28. јуна, аустроугарске власти су биле задовољне, улице украшене, војска присутна, званичници на положајима.

Ипак, из перспективе власти, било је „нешто погрешно“. Публика није била одушевљена, изостало је искрено одобравање, а град је деловао хладно, затворено. То је тумачено не као упозорење, већ као пасивна непослушност.

9.3 Први напад: шок и неверица

Када је бомба експлодирала иза аутомобила престолонаследника, у апарату власти је завладала неверица. Како је било могуће ,,да се атентат догоди?“

Прва реакција није била брига за безбедност, већ страх од политичке одговорности (поготово код главнокомандујућег аустроугарском војском у Босни и Херцеговини - Оскара Поћорека). Покушај да се ситуација прикаже као изолован инцидент и жеља да се програм настави како „непријатељ не би помислио да је успео“.

Одлука да се посета настави била је типична империјална реакција, показати непоколебљивост, чак и по цену ризика.

9.4 Фатална грешка апарата

Након пријема у Градској већници, власт је донела одлуку да се посета болници ипак обави. Али оно што следи показује дубоку слабост система:

одлука није пренета свим учесницима,
обезбеђење није реорганизовано,
протокол је остао импровизован.

Када је возач скренуо у погрешну улицу и зауставио аутомобил, то је био тренутак потпуног слома контроле. Из угла власти, то је био најгори могући сценарио, престолонаследник, симбол државе, беспомоћан, изложен, усред града који се сматра „непоузданим“.

9.5 Убиство: тренутак понижења империје

Када су пуцњи одјекнули, аустроугарске власти нису одмах схватиле размере катастрофе. Али када је постало јасно да су Франц Фердинанд и Софија мртви, шок се претворио у нешто много опасније: бес и жељу за одмаздом.

Из перспективе империје:

убијен је престолонаследник,
убијен је представник династије,
убијен је ауторитет државе.

Атентат није доживљен као чин појединца, већ као удар на сам темељ монархије. Одмах након атентата: кривица је пронађена Већ истог дана, у круговима власти није било сумње ко је „крив“: Срби – као народ, као политички фактор, као држава.

Погроми над Србима у Сарајеву и другим градовима нису били случајни. Они су били прећутно дозвољени, делимично организовани, а опет схваћени као „спонтана реакција лојалног становништва“.

Империја је тиме показала да у тренутку кризе бира репресију, а не правду.

9.6 Од Сарајева до рата: одлука је већ постојала

Из угла аустроугарских власти, атентат је био доказ да је политика стрпљења пропала и да је добила оправдање за коначан обрачун са Србијом, а и прилика да се силом реши „јужнословенско питање“.

Иако је званично спроведена истрага, одлука о рату је зрела већ у првим данима после атентата. Ултиматум Србији био је формалност, написан тако да буде одбијен или да послужи као изговор.

9.7 Завршна перспектива империје

Из аустроугарског угла, Сарајевски атентат био је чин терора и доказ „балканског варваризма“ и сигнал да се империја мора бранити силом. Али историјска иронија је у томе што је управо та реакција показала све слабости Хабзбуршке монархије, њену неспособност да разуме народе којима влада, неспособност да решава кризе политички и склоност да сваки отпор тумачи као заверу.

Сарајево 1914. није било почетак краја само једног живота, већ почетак краја једне империје.

Контроверзе везане за Сарајевски атентат 1914.

Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године спада међу најконтроверзније догађаје модерне историје. Иако је сам чин, убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије, релативно добро документован, његова позадина, одговорност и историјско значење и даље су предмет оштрих научних, политичких и идеолошких спорова. Контроверзе се не односе само на питање „ко је пуцао“, већ пре свега на питање ко је атентат искористио, зашто и са којим циљем.

10.1 Питање одговорности Србије као државе

Најдуготрајнија и политички најексплоатисанија контроверза тиче се наводне државне одговорности Краљевине Србије. Већ у лето 1914. аустроугарска пропаганда је атентат представила као резултат „српске завере“, чиме је створен наратив који је требало да оправда рат.

Међутим, већина савремених историчара сагласна је да не постоје докази да је српска влада донела одлуку о атентату или њиме управљала. Напротив, познато је да је Никола Пашић покушао дипломатским путем да упозори аустроугарске власти на могућу опасност.
Улога појединих српских официра и обавештајних кругова, посебно оних блиских „Црној руци“, остаје спорна, али чак и ту историографија прави јасну разлику између деловања појединаца и политике државе.

Контроверза је, дакле, мање историјска, а више политичка. Питање кривице Србије често је коришћено као средство за релативизацију империјалне агресије Аустро-Угарске.

10.2 Улога „Црне руке“ и степен њене контроле

Друга велика контроверза односи се на улогу организације „Уједињење или смрт“ (Црна рука). Несумњиво је да су појединци повезани са овом организацијом помогли атентаторима у набавци оружја и преласку границе. Спорно је, међутим, да ли је постојала централизована наредба и да ли је руководство Црне руке у потпуности контролисало акцију.

Многи историчари указују да је акција била импровизована, недовољно професионална и пуна случајности, што не одговара слици добро планиране државне или војне операције. То отвара питање да ли је Црна рука била организатор или тек логистички ослонац омладинском покрету Млада Босна, који је деловао из сопствених идејних побуда.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Кајмакчалан 1916 (@kajmakcalan1916)

10.3 Да ли је Франц Фердинанд био „реформатор“?

Једна од најчешћих интерпретација у западној историографији представља Франца Фердинанда као потенцијалног реформатора чија је смрт наводно спречила демократизацију и федерализацију монархије. Ова теза је дубоко контроверзна.

Иако је Франц Фердинанд заиста разматрао модел тријализма, тај пројекат није имао за циљ национално ослобођење Јужних Словена, већ њихово чвршће везивање за Хабзбуршку монархију и слабљење утицаја Србије. За многе у Босни и Херцеговини он није био носилац слободе, већ симбол будуће, можда и ефикасније, империјалне контроле. Отуда и спор око тога да ли је убијен „човек мира“ или „оличење империјалне власти“.

10.4. Контроверзе о безбедносном пропусту

Још једно спорно питање јесте зашто је обезбеђење престолонаследника било тако слабо, упркос бројним упозорењима. Поставља се питање да ли је реч о неспособности, потцењивању опасности или свесном игнорисању ризика.

Чињеница да је Франц Фердинанд путовао у отвореном аутомобилу, без адекватне војне пратње и да је после првог покушаја атентата програм настављен, дала је подстицај спекулацијама да су поједини кругови у Бечу били спремни да прихвате ризик, па чак и трагедију, ако би она послужила ширим политичким циљевима. Иако за такве тврдње нема чврстих доказа, сама могућност говори о дубоком неповерењу унутар хабзбуршког система.

10.5 Атентат као „узрок“ или „изговор“ за рат

Једна од кључних историјских контроверзи јесте питање да ли је Сарајевски атентат заиста изазвао Први светски рат или је само послужио као изговор за рат који је већ био планиран. Савремена историографија све више наглашава да су Немачка и Аустро-Угарска биле спремне на оружани сукоб и пре 1914. године.

У том контексту, атентат се може посматрати као катализатор, а не као корен узрока. Одлуке донете током Јулске кризе показују да је политичка воља за рат постојала независно од конкретног српског одговора или степена умешаности појединаца.

10.6 Морална оцена Гаврила Принципа

Још једна трајна контроверза односи се на моралну и историјску оцену Гаврила Принципа. За једне, он је терориста, за друге, револуционар и борац против колонијалне власти.
Ова подела одражава дубље неслагање око тога да ли се насиље потлачених народа може посматрати у истом моралном оквиру као насиље државних апарата.

Историјски контекст Босне и Херцеговине, окупација, анексија и ускраћена политичка права, чини ову оцену сложенијом од једноставних моралних судова.

Теорије завере о Сарајевском атентату 1914.

Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године, као догађај који је непосредно претходио избијању Првог светског рата, природно је постао плодно тле за бројне теорије завере. Огромне историјске последице, бројне случајности, очигледни безбедносни пропусти и каснија политичка инструментализација атентата створили су утисак да иза њега мора стајати „нешто више“ од групе младих револуционара. Иако је основни ток догађаја добро документован, управо простор између чињеница и њихових тумачења отворио је врата различитим спекулацијама.

**11.1 Теорија о „дубокој држави“ у Бечу**

Једна од најчешћих теорија завере тврди да су поједини кругови унутар аустроугарске власти свесно допустили атентат или барем занемарили безбедносна упозорења. Као аргументи се наводе изузетно слабе мере обезбеђења, чињеница да је Франц Фердинанд путовао у отвореном аутомобилу и одлука да се програм настави и након првог покушаја атентата. У прилог овој тврдњи наглашава се да је обезбеђење руте којом су се кретали, обезбеђивало свега 36 полицајаца, а гарнизон аустроугарске војске из Сарајева није изведен на улице, под изговором да су им прљаве униформе после војних маневара.

Заговорници ове теорије истичу да Франц Фердинанд није био омиљен у дворским и војним круговима, те да је његова смрт олакшала политичке комбинације у Бечу и Пешти. Ипак, за тврдњу да је атентат био свесно „жртвовање“ престолонаследника не постоје чврсти архивски докази. Вероватније објашњење лежи у комбинацији самоуверености, бирократске неспособности и потцењивања опасности.

11.2 Немачка као скривени режисер

Друга теорија завере приписује кључну улогу Немачкој, односно тврдњи да је Берлин подстицао или чак организовао догађаје који ће довести до рата. Као аргумент се наводи немачка стратегија превентивног рата и „бланко чек“ дат Аустро-Угарској почетком јула 1914.

Ова теорија не тврди нужно да су Немци организовали сам атентат, већ да су били спремни да га искористе и да су рат видели као пожељан исход. Историографија у великој мери потврђује немачку спремност на рат, али не и директну умешаност у сам чин у Сарајеву. Овде се граница између завере и историјске анализе често замагљује. Мада кроз ову теорију се често провлачи и теза да је Немачка имала намеру да овлада компплетном пругом од Берлина до Багдада, а једино што јој је недостајало је око 120km пруге од Београда до Ниша.

11.3 Британска или француска обавештајна позадина

Мање заступљене, али упорне теорије говоре о умешаности британских или француских обавештајних служби, са циљем да се Немачка увуче у рат под неповољним условима. Ове теорије најчешће се ослањају на касније интересе сила Антанте и на претпоставку да су биле спремне да „пусте“ Балкан да експлодира.

Међутим, ове тврдње немају озбиљну документарну потврду и најчешће припадају домену спекулативне публицистике, а не научне историографије.

11.4 Србија као „скривени режисер“

Једна од најполитизованијих теорија завере представља Србију као државног организатора атентата. Ова теза потиче још из аустроугарске пропаганде 1914. године и периодично се обнавља у савременој публицистици, али и политици.

Историјски извори, међутим, не подржавају ову теорију. Напротив, познато је да је српска влада настојала да спречи инцидент и да није контролисала радикалне револуционарне кругове. Улога појединаца повезаних са Црном руком остаје спорна, али то не представља доказ о државној завери.

11.5 Теорија о „савршеној случајности“

Парадоксално, једна од најчешћих „теорија завере“ јесте тврдња да је атентат био сувише испуњен случајностима да би био стварност. Погрешно скретање аутомобила, заустављање испред Принципа, неуспех цијанида – све то делује као драмски сценарио.

Историчари, међутим, указују да историја често напредује управо кроз низ случајних, али међусобно повезаних догађаја. Овде се не ради о завери, већ о трагичном споју људских грешака и околности. Али за оне који не верују у ,,случајности" ово представља савршен пример завере.

11.6 Атентат као унапред планирани изговор за рат

Најозбиљнија и историјски најутемељенија „теорија“ јесте она која Сарајевски атентат посматра као изговор, а не као узрок Првог светског рата. Према овом гледишту, Немачка и Аустро-Угарска су већ биле спремне на рат, а атентат је послужио као погодан морални и дипломатски изговор.

Овај приступ не тврди да је атентат био организован од великих сила, већ да је његов значај намерно увећан и политички искоришћен.

Закључак

Упоређивање убиства Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. и убиства царице Елизабете Сиси Хабсбуршке у Женеви 1898. открива не само различите типове политичког насиља, већ и дубоку противречност у начину на који је Хабзбуршка монархија тумачила и инструментализовала смрт својих припадника. Та два догађаја, наизглед повезана истом династијом и истим империјалним оквиром, у стварности припадају различитим историјским логикама и служе као огледало унутрашње кризе једне империје на измаку.

Гаврило Принцип и Луиђи Лучени (итал. Luigi Lucheni) не могу се разумети у истој категорији атентатора. Принцип је деловао унутар јасно артикулисаног национално-ослободилачког и антиколонијалног оквира, у средини која је била окупирана, анектирана и лишена политичких права. Његов чин није био насумичан нити усмерен ка било ком представнику власти, већ ка конкретној личности која је у његовој свести и у свести његових сабораца симболизовала будућност империјалне доминације над Босном и Херцеговином.
Франц Фердинанд за њега није био „човек“, већ оличење једног поретка, војне, политичке и колонијалне силе која је гушила сваку могућност националне еманципације. У том смислу, Сарајевски атентат припада традицији револуционарног тираноубиства, у којој се насиље доживљава као крајње средство у одсуству легалних и политичких канала деловања.

Насупрот томе, Луиђи Лучени, убица царице Сиси, био је производ европског анархистичког нихилизма с краја XIX века. Његов чин није имао јасан политички програм, нити конкретан циљ осим апстрактне мржње према елитама и симболима власти. Сиси није била убијена зато што је доносила одлуке, управљала државом или спроводила репресију, већ зато што је била доступна и препознатљива фигура једног друштвеног слоја. Управо у томе лежи суштинска разлика: док је Принципов атентат био усмерен и идејно мотивисан, Лученијев је био случајан, заменљив и лишен дубље политичке стратегије. Принцип је деловао из идеала, Лучени из нихилистичког очаја.

Начин на који је држава реаговала на ова два убиства још јасније показује политичку инструментализацију насиља. Убиство царице Сиси изазвало је искрен шок и жалост широм Европе, али није довело до политичке ескалације. Иако је атентатор био италијанског порекла, Аустро-Угарска није ни помишљала на рат против Краљевине Италије. Разлог није био моралне природе, већ искључиво политички: Италија је у том тренутку била савезник Беча и Берлина у оквиру Тројног савеза. Геостратешки интереси, равнотежа сила и страх од нарушавања савезничког система били су јачи од сваког позива на освету. Смрт царице, ма колико трагична, није могла бити искоришћена као средство за шире политичке циљеве, па стога није ни била.

Сасвим другачија судбина задесила је убиство Франца Фердинанда. Иако је он био личност коју готово нико у врху хабзбуршке елите није искрено волео, човек у сталном сукобу са дворским круговима, мађарском аристократијом и делом војног врха, његова смрт је тренутно претворена у државни мит и политичко оружје.
Атентат у Сарајеву одмах је политизован, искоришћен као доказ „српске кривице“ и као дуго очекивани повод за разрачунавање са Краљевином Србијом. Репресија, мобилизација и на крају рат нису били спонтана реакција на злочин, већ свесна одлука империјалних центара моћи.

У том контексту постаје јасно да убиство Франца Фердинанда није довело до рата зато што је он био вољен, важан или незаменљив, већ зато што је његова смрт послужила геостратешким, економским и колонијалним интересима Аустро-Угарске и Немачке. Србија је означена као препрека ширењу утицаја на Балкану, као опасан пример националног ослобођења и као погодна мета за демонстрацију силе. Сарајево је било искра, али барут је одавно био насут.

Историјске последице ова два убиства зато стоје у оштром контрасту. Смрт царице Сиси није променила ток историје; она је временом постала мит, романтична легенда о усамљеној и трагичној жени, симбол декаденције једне империје која је губила душу. Смрт Франца Фердинанда, напротив, покренула је Јулску кризу, довела до Првог светског рата и убрзала распад Хабзбуршке монархије. Парадоксално, управо онај припадник династије који је имао мање личне харизме и мање подршке у сопственој кући оставио је далеко већи и трагичнији историјски траг.

Критичка паралела ова два убиства показује да империје не пропадају само под спољним ударима, већ и под тежином сопствених противречности. Насиље може бити и политички артикулисано и потпуно апсурдно; жртва понекад није мета, већ пуки симбол. Сиси је убијена јер је припадала власти коју није желела и од које је бежала. Франц Фердинанд је убијен јер је припадао власти коју је желео да обликује и учврсти.

Између та два убиства простире се историјски лук који води од романтичне декаденције касног XIX века до тоталног рата XX века. Тим путем није кренула само Хабзбуршка монархија, већ читава Европа.

Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје

Литература:

Dedijer, Vladimir — Sarajevo 1914, Belgrade, 1966. (https://www.ivantic.info/Ostale_knjiige/istorija/Dedijer%20Sarajevo%201914.pdf)

King, Greg & Woolmans, Sue — The Assassination of the Archduke: Sarajevo 1914 and the Romance That Changed the World, New York, 2013. (https://cdn.waterstones.com/special/pdf/9780230759572.pdf)

MacMillan, Margaret — The War That Ended Peace: How Europe Abandoned Peace for the First World War, London, 2013. (https://www.researchgate.net/publication/303499636_Margaret_MacMillan_The_War_that_Ended_Peace_How_Europe_Abandoned_Peace_for_the_First_World_War_Londino_Profile_Books_2013)

Martel, Gordon — The Month That Changed the World: July 1914 and World War I, Woodstock (UK), 2014. (https://dokumen.pub/the-month-that-changed-the-world-july-1914-and-wwi-9780191643279-0191643270.html)

Joll, James & Martel, Gordon (eds.) — The Origins of the First World War, London, 2006. (https://dokumen.pub/the-origins-of-the-first-world-war-9781000623857-9781138846357-9781138846364-1000623858.html)

MacKenzie, David — Apis, the Congenial Conspirator: The Life of Colonel Dragutin T. Dimitrijević, Eastbourne (UK), 2001. (https://pdfcoffee.com/david-mackenzie-apis-the-congenial-conspirator-the-life-of-colonel-dragutin-t-dimitrijevice-congenial-conspirator-pdf-free.html)

Austro-Hungarian Ultimatum to Serbia (23 July 1914) (https://wp.stu.ca/worldhistory/wp-content/uploads/sites/4/2015/08/Austrian-Ultimatum-to-Serbia.pdf)
Serbian Response to Austro-Hungarian Ultimatum (25 July 1914) (https://wp.stu.ca/worldhistory/wp-content/uploads/sites/4/2015/08/Serbian-Reponse-to-Austro-Hungarian-Ultimatum.pdf)
Austrian Red Book (1914 Official Documents) — PDF са дипломатском грађом (https://ia804506.us.archive.org/18/items/austrianredbooko00austuoft/austrianredbooko00austuoft.pdf)
International Encyclopedia of the First World War — “Sarajevo Incident” (PDF) (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/pdf/1914-1918-Online-sarajevo_incident-2014-10-08.pdf)
International Encyclopedia of the First World War — “Black Hand” (PDF) (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/pdf/1914-1918-Online-black_hand-2016-09-15.pdf)
International Encyclopedia of the First World War — “July Crisis 1914” (PDF) (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/pdf/1914-1918-Online-july_crisis_1914-2017-01-06.pdf)
EuroClio — Sarajevo Assassination (PDF, едукативни материјал) (https://euroclio.eu/wp-content/uploads/educational_resources/2014%20Once%20Upon%20a%20Time...We%20Lived%20Together/English/14.%20Sarajevo%20Assassination.pdf)
Donia, Robert J. — The Proximate Colony: Bosnia–Herzegovina under Austro-Hungarian Rule (PDF) (https://www.kakanien-revisited.at/beitr/fallstudie/RDonia1.pdf)
Juzbašić, Dževad — The Economy and Communications policy of Benjamin Kállay in Bosnia and Herzegovina (PDF) (https://godisnjak.anubih.ba/index.php/godisnjak/article/view/190)
National Museum Switzerland blog — Sisi assassination background (https://blog.nationalmuseum.ch/en/2021/09/sisi-assassin-lucheni/)
Europeana Newspapers — Assassination of Empress Elisabeth (преглед медијског материјала) (https://www.europeana-newspapers.eu/assassination-sisi)
Wikipedia — Assassination of Archduke Franz Ferdinand (https://en.wikipedia.org/wiki/Assassination_of_Archduke_Franz_Ferdinand)
Wikipedia (српски) — Сарајевски атентат (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Сарајевски_атентат)
International Encyclopedia of the First World War (1914–1918 Online) — главна станица енциклопедије (https://encyclopedia.1914-1918-online.net)
Project Gutenberg / Chronicling America (Library of Congress дигитална архивa о атентату и медијским реакцијама) (https://chroniclingamerica.loc.gov/search/pages/results/?state=&date1=1914&date2=1914&terms=Franz+Ferdinand)
Rastko (Пројекат Растко) — ултиматум и одговор Србије (текстови, преводи, анализе) (https://www.rastko.rs/istorija/delo/11069)

Први светски рат - Сарајевски атентат 1914.

Увод

Франц Фердинанд: личност, брак и политички пројекат тријализма