Потомци Деда Миливоја
Већ неколико година моја породица и ја планирамо пут на Кајмакчалан.
Ми смо Ваљевци, моји родитељи, мој муж и ја рођени смо у Ваљеву, а моје бабе и деде, све четири фамилије су из ваљевског краја, односно из 4 села која припадају Ваљеву. У Великом рату све четири фамилије дале су дивјунаке, тихе хероје, вредне сељаке, који нису жалили да за слободу и отаџбину дају живот, а тридесетак година касније ни своје синове. Нажалост, немамо много података о свима, није сачувано пуно тога, изгубљене су и Споменице, али једна прича (у коју ја сабирам судбине свих својих предака) је нашла пут до свих нас.
То је прича о мом прадеди, Миливоју Милинковићу из села Пауне крај Ваљева.
"Ја сам пушио у барутани на Кајмакчалану"
Наравно, не зна се када је тачно рођен, али је година 1881. Деда Миливоје (тако га сви зовемо) је деда по оцу мог оца, такође Миливоја. Тата ми је увек причао да га за Пауне, а посебно деду, везују дивна сећања из детињства, а и да деда није много крио да му је мој тата био најомиљенији од свих и да му се увек обраћао са “унуче моје” и “Кенедије” (јер није мала ствар бити председник Америке – Кенеди).
Једна од најјачих сећања из детињства мог оца је када је са дедом отишао у биоскоп, да је деда у сред пројекције запалио цигарету, редари су га опомињали а он се бранио речима: “Ја сам пушио у барутани на Кајмакчалану”. Тата каже да га је тада, као дечака од десетак година било срамота, ја када сам ово слушала као мала нисам разумела ни шта је барутана, а камоли Кајмакчалан, а сада смо поносни на витезове чија крв тече у нама.
Војник Дринске дивизије
Деда Миливоје је био писмен сељак, цењен у својој заједници. Био је учесник и у Првом и Другом балканском рату, а при почетку Првог светског рата постаје војник Дринске дивизије (као и углавном сви Ваљевци). Са краљем и војском повлачи се преко Албаније, одлази на Крф (отац и ја смо 2014. године ишли на Крф на ходочашће) и пробија Солунски фронт.
У Пауне се враћа жив, изрешетаног шињела, добија још деце (међу којима је и мој деда Момчило) и умире у Паунама 1964. године. Кажу да је могао да живи још, да је хтео.
Десетак дана пре него што је умро деда Миливоје, умро је његов наредник са којим је прошао цео рат. Деда је одбио да га неко вози, пешке је по киши отишао на сахрану у село крај Мионице, пешке се вратио и после неколико дана умро од упале плућа.
Можда би неко рекао лудост, ја ћу казати част.
Гусле поново на Кајмакчалану
У рат одлази носећи пушку и гусле. Немамо документован податак, али по селу се и данас прича да је деда често ноћу у албанским планинама гуслао и да је једном приликом краљ Петар седео међу војницима и слушао. Када су приликом повлачења добијали наредбу да остављају топове, бацају тешке и непотребне ствари, деда није бацио гусле, већ су се оне са њим вратиле у Пауне, а са нама и на Кајмакчалан, где је мој тата одсвирао и отпевао песму посвећену свом деди.
На Крфу је са гуслама стао,
Краљу Петру онде је гуслао,
Кајмакчалан страшни прегазио,
С нашом војском Швабу победио.
У Пауне срећно је стигао,
Породицу своју подигао.
Поносни смо деда Миливоје,
Ја с радошћу носим име твоје.
Одлазак на Кајмакчалан за нас је било много више од породичног путовања. Одали смо почаст нашим храбрим прецима, који су нас задужили животом, чашћу и слободарским духом.
До Кајмакчалана на интернету?
Када смо се припремали за пут, преко интернета смо тражили како да нађемо превоз до врха. Најједноставније сам укуцала “Кајмакчалан превоз џипом” и међу првим резултатима претраге ми је изашло име и контакт телефон - Биљана Марчета. Без превише очекивања позвала сам број телефона и наишла на дивну жену, коју не познајемо, а са којом су нам се душе препознале.
Иако нисмо били део њене групе, Биљана нам је изашла у сусрет као да смо пријатељи цео живот. Дала нам је све неопходне информације и савете и контакт телефон господина Христоса који у подножју планине има диван ресторан и организује и индивидуалне туре до врха, односно капеле. За 130 евра возач је дошао у договорено време, одвезао нас, чекао колико год смо времена желели и вратио. Возач помало прича македонски, ми због породичних веза знамо по коју реч грчког, тако да смо могли без проблема да се споразумемо и да сазнамо како локалци живе и какав је њихов однос према нашој историји.
Свако ко је иоле у прилици, моја најсрдачнија препорука је да оде и посети то важно место за истрорију Србије, али и целог света. Место под облацима, где је небо посебно плаво, а природа дивље лепа, у нама је пробудило емоције и осећај који није лако описати. Сваки камен, сваки цвет, асоцирао нас је на људе који су живели и умирали да бисмо ми данас били слободни.
Врх планине Ниџе, Кајмакчалан, крије и многе гробове, а ту поносно стоји капела посвећена нашим српским војницима. На плочи уклесано изнад улазних врата стоје краљеве речи:
И то је све што треба да знамо о људима због којих постојимо.
Написала Мина Лукић, поносна Миливојева праунука
