Пешке од Црног до Кинеског мора

"Наша историја богата је херојским подвизима многих људи, а наша слобода крваво је стечена. Ради слободе ишло се из рата у рат, из битке у битку и чинило оно што је по каткад изгледало немогуће. Један од оних који су на време прошлога рата учинили подвиг коме нема равна то је Илија Илић, печалбар из Дримкола.
Више од два месеца он је путовао пешице, а онда још четири месеца провео је путујући преко мора и океана да би стигао на Солунски фронт и узео учешћа у борби за слободу своје отаџбине.

Објава рата затекла је Илију Илића на печалби у Румунији. Он се одмах јавио српском конзулу од румунских власти да се врати у домовину. Али ту дозволу није добио, јер је Румунија била неутрална и није хтела да се замери зараћеним великим силама. То је Илију страшно мучило и он је одахнуо душом кад је и Румунила ушла у рат. Тада је пошао пешице у Русију. Преко Одесе и јужних крајева Сибира стигао је у Манџурију. На путу је потрошио оно мало новца што је имао. У Манџурији остаје због тога месец дана да би зарадио нешто новца за пут. Иако измучен дугим напорним путовањем и гладовањем, он је после месец дана које је провео у Манџурији прешао у Јапан, а одатле је једним савезничким бродом преко Јужно-китајског Мора, Индијског Океана доспео у Средоземно Море, а онда на Солунски фронт.

Тамо у Солуну, Илија Илић, човек који је толики пут превалио да би се борио за слободу своје земље и свога народа, наишао је на војнике Двадесет првог пешадијског пука, који су га одвели своме комаданту пуковнику г. Божидару Јанковићу. Г. Јанковић пред свима војницима свога пука похвалио је пожртвованост и родољубље обог сиротог Дримколца.

Као добровољац Илија Илић учествовао је затим у свим борбама на Солунском фронту. Задобио је неколико рана, а добио је и више одликовања. О његовом подвигу и о његовим доживљајима на дугом путовању преко Манџурије, Јапана и толиких мора до Солунског фронта знају и дечаци Дримкола. Они се често окупљају око њега и не пуштају га док им не прича своје доживљаје док је путовао морима. А ту своју дугачку и узбудљиву причу Илић увек овако завршава:

~ Није се тад  мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли."

Књига "Чудесан подвиг непознатог хероја Великог рата"