+381 62 514 566
У данашње време се све мање деце интересује о животу својих предака. Драго ми је да сам добила прилику да пишем о мојима, и желим да је искористим да покажем колико је важно знати нешто о томе.
Ја сам директни потомак пет Солунских добровољаца. Моји преци су Трипко Бојанић, Јово Говедарица, Ђурђа Говедарица, Пајић Тодор и Бован Милан. Изабрала сам да пишем о мојој чукунбаби Ђурђи, јер ми је њена прича увек остављала јак утисак, макар је чула по стоти пут. Рођена је 1894. године као Ђурђа Вучковић у Грахову у Црној Гори. Свог супруга Јову Говедарицу упознала је у Грахову, и са њим је отишла у Херцеговину, у место Братач код Невесиња, одакле је он потицао. Заједнички живот су започели у Херцеговини.
Када је почео Први светски рат кренула је аустроугарска мобилизација у Херцеговини с циљем прикупљања војника који ће се борити против Србије, да би то избегао Јово је побегао у Црну Гору код Ђурђине породице, док је она остала у Братачу. Аустроугарски жандари су дошли у кућу Говедарица по Јову, Ђурђа је рекла да је он у комшилуку и да ће она отићи по њега, међутим ту прилику је искористила да крене за Црну Гору.
Убрзо након што је стигла у Црну Гору заједно са супругом Јовом се придружила Херцеговачком добровољачком одреду Црногорске војске, представљајући се као Јовин брат Ђорђе. У мушкој униформи и ошишана на кратко храбро и одлучно је кренула у рат. Ђурђа је учествовала у свим биткама, али рањена је током Мојковачке битке 1916. године, тада је донета одлука да се придруже српским војницима у повлачењу преко Албаније. Прешла је све заједно са осталим војницима, а адекватну медицинску помоћ је добила тек по доласку на Крф, где ју је неговала и Милунка Савић. Ту је један француски официр посумњао да је Ђурђа жена, јер му се њено лице чинило превише нежним за мушкарца, и тада су сазнали да је она жена.
Ђурђа је учествовала у Кајмакчаланској бици, а две године касније је поново била рањена у пробоју Солунског фронта, након чега је одликована медаљом за храброст ,,Милош Обилић” коју јој је лично уручио регент Александар Карађорђевић, тада је унапређена у чин каплара. По завршетку Првог светског рата Ђурђа и Јово се враћају у Херцеговину прекаљени и одликовани за своју војничку храброст.
Она је била носилац више одликовања с којима је итекако могла да се похвали, али њена скромност јој то никад није дозвољавала. О њој су више говорили и писали други, као што и ја данас радим са поносом, истим оним који је носила и она.
Када се завршио Први светски рат власт је добровољцима доделила земљу у плодној Војводини, добили су обрадиво земљиште, и земљиште предвиђено за грађење куће. Јово је кућу саградио 1923. године у селу Алекса Шантић а он, Ђурђа и њихова једногодишња ћерка Душанка ту започињу живот тек 1929. године. У наредном периоду Ђурђа рађа још троје деце, и остаје без мужа 1939. године.
По почетку Другог светског рата заједно са осталим мештанима села бива депортована у логоре Барч и Шарвар у Мађарској. Ђурђа се након завршетка рата враћа у опустошено село и наставља борбу за породицу. Умрла је 17. агуста 1980. године. Могу да кажем да сам јако поносна што сам њен потомак, и што могу да допринесем томе да се очувају сећања и успомене на баба Ђуку.
