+381 62 514 566
Као мала обожавала сам да слушам дедине приче о старим временима које су ме у исто време занимале и подучавале, а тим причама је у мени пробудио ентузијазам за проучавањем историје и жељу за чувањем своје породичне историје.
Како сам расла, деда је своје приче све више поткрепљивао историјским чињеницама, стварним догађајима, причама које је он чуо од старијих, старим рукописима, фотографијама и одликовањима која годинама чува од заборава. Сећам се једне вечери док је мом брату и мени причао као што је имао обичај, отишао је у суседну собу и из ње донео један папир. „Ово је Албанска споменица вашег чукундеде.“, рекао је тада поносно и додао обраћајући се мом брату: „Похвали се професору да имаш славног претка.“. Тада сам први пут чула о свом чукундеди, Јашару К. Асковићу, и тада ми је било довољно да знам да је учествовао у Великом рату и да је током њега био рањен два пута. Данас желим да о њему знам више и да његову причу поделим с другима.
Јашар Касума Асковић рођен је 1882. године у Пироту као једно од шесторо деце Фатиме и Касума Асковића. Отац му је радио као надничар и носач, а мајка му је била домаћица која је ишла да помаже пиротским госпођама у кућним пословима. Живели су у данашњој улици Краљевића Марка и били су сиромашна, али поштена и поштована породица. Када је Јашар мало одрастао, отац га је одвео код једне јеврејске породице која је имала трговачку радњу и понудио да им Јашар служи за надокнаду. Деца из те породице научила су га да чита и пише, а од газде је научио јеврејски језик. Био је врло свестран у познавању језика; говорио је поред ромског, српског и јеврејског и влашки језик.
Јашарова фотографија колоризована помоћу вештачке интелигенције
У касарни у Пироту је 1904. године као младић од двадесет две године примљен и уписан у стални војни кадар у 3. чети 2. батаљона 3. пешадијског пука где је одслужио војни рок и 1905. бива отпуштен с чином каплара (податак из Јашкове војне исправе, чува се у породичној архиви).
Касније ради као надничар, носач и слуга у јеврејским породицама и 1909. упознаје Џунку, тада Дурмишевић, с којом склапа брак. Џунка је била ћерка Мариче и Мемиша Дурмишевића, ковача, и као млада, тек са шеснаест или седамнаест година се удала за десет година старијег Јашара. Као девојчица служила је у кући оближњег апотекара где је научила да тка од старијих ткаља које су за ту породицу радиле на ткању ћилима.
На позив отаџбине Јашар се први пут одазвао 1912. године и тада је учествовао у Првом Балканском рату где се показао као изузетан војник. Тог периода проведеног у трећој чети трећег батаљона трећег пешадијског пука присећао се речима: „Кад сам те дванаесте позван у војску, у борбу, шта бих ја тада могао да будем ако не – бомбаш! „Хајде, Јашко Асковићу...“, говорио сам себи, „...лако је било са каменчићима на ливадама у Барју. Убаци ти, брајко мој, бомбу у турски ров!“ И Бога ми, да се не хвалим, убацивао сам бомбе где год је требало – од Куманова до Једрена.“(Борисав Јовановић, „Пиротски Роми“, Пирот: Народна библиотека Пирот, 2012., 241.). Из Првог Балканског рата се Јашар вратио жив и здрав, а недуго потом, 1913., бива опет мобилисан такође у 3. чети 3. батаљона 3. пешадијског пука (податак из Јашкове војне исправе, чува се у породичној архиви) и учествује и у Другом Балканском рату.
Фотографије Јашарове војничке исправе, из породичне архиве
Kада се по трећи пут одазвао на позив отаџбине, било је то на лето 1914. године. Тада се возом из Пирота упутио у до тада човечанству невиђену борбу, а за собом је оставио супругу са двоје ситне деце која једва да су га познавала због сталног одсуства од куће и мајку, удовицу коју је издржавао. Ево једног сећања које се у мојој породици преноси из генерације у генерацију: са свим укућанима се поздравио, а посебно с мајком, пред којом је стао мирно. Пољубио јој је руку, а она му је не пустивши сузу рекла: „Е мој синко, соколе мој, отац није ту да те отпрати, али не мари. Ти идеш у бој... Са мртвог ништа не узимај, туђе не дирај јер је проклето. Немој да чујем ружну реч о теби и не долази ми на очи покуњена чела. О кући, твојој жени и деци не брини, ја сам ту, водићу рачуна о њима.“.
И тако Јашар опет бива у својој 3. чети 3. батаљона 3. пешадијског пука као првопозивац Моравске дивизије, али сада много искуснији, са чином каплара, као руководиоц бомбашког одељења, а пре свега као отац двоје деце, трудио се да остане жив поред свих потешкоћа које су снашле тадашње војнике. Преживео је Церску и Колубарску битку, а о мукама са повлачења преко албанских планина можемо прочитати из записа нашег суграђанина, Петра Илије Панчића:
„6. децембар 1915., логор близу Подгорице
Били смо мокри и жалосни. Сависмо своје ствари у ранце. Петар оде до поручника да га пита да одемо на кратко до цркве. Отишавши да га пита, уједно му је потражио и нешто мало пара. Неколико нас Пироћанаца по одобрењу кренусмо у цркву. Када стигосмо до реке Рибнице, стадосмо сви као по команди и сви се загледасмо у воду. Свако од нас је отпутовао негде у својим мислима. Мало смо се умили на реци да кол'ко се може чистији уђемо у цркву. Када уђосмо у храм, почеше да бију звона, као она у Пироту, црква мала, стара, попови врше службу исто као и наши у Пироту. Приђосмо, куписмо по једну свећу, колико смо пара имали и почесмо да се молимо Богу...“
„25. децембар 1915., Божић
Цео дан смо ишли страшним врлетима покрај провалија. Наилазимо на лешеве наших војника. Срећемо и по неког Арнаута. Тражимо да купимо хлеба од њих, а они одговарају „ска бук“ – нема хлеба или „ска ич“ – нема ништа. Добили смо по парче проје од плеве. Заплакао сам „Где си, доме слатки?“ и за Божићем у Пироту. Уместо тога стигосмо у Крушевиц, Вир Пазар близу Скадарског језера.“
За то време, у Пироту, његова супруга и мајка трудиле су се да одрже домаћинство и подигну децу. Фатима је као и у младости радила за пиротске госпође, а Џунка је поред рада у богатијим кућама и ткала и продавала ћилиме и тако су њих две зарађивале за живот и отхраниле децу, али нису радиле за новац, већ за основне животне намирнице: јаја, маст, млеко, шећер, а у то време је најтеже било набавити брашно.
Након преживљених тумарања по црногорским и албанским беспућима, уследио је опоравак и васкрс српске војске на Крфу. Многи су, иако су дочекали да дођу до места њиховог спасења, баш тамо издахнули од умора и тешкоћа које су на ногама превазишли, али мој чукундеда је остао жив и на Крфу се опоравио заједно с његовим саборцима. Када се оно мало војске што је остало опоравило, заједно са савезницима почели су пробој Солунског фронта. Уследиле су жестоке битке; битка на Кајмакчалану, на Ветернику, Козјаку Добром пољу. Ослобођење је почело, долазио је крај рата, а када су савезници стигли до Пирота 13. октобра 1918., град је месец дана био у слављеничком духу јер су кроз град стално пролазиле савезничке трупе и ратници су се са фронта и из заробљеништва враћали својим кућама.
Не зна се када тачно, али Јашар се вратио свом дому и породици и демобилисан је. Као и многи, вратио се у немаштину. Сами ратови су на њега оставили велике последице, рањен два пута, у бутину и главу, а супруга и мајка му нису замерале кад би био нервозан или љут.
У наредним годинама напорно је радио као носач и надничар, али убрзо стаје на своје ноге, рађа му се још троје деце и отвара трговачку радњу. Носио је одликовање за храброст у Балканским ратовима и био је носилац Албанске споменице. Доживео је дубоку старост и умро у 73. години живота.
Ово је била прича о малим људима у Великом рату и она је данас невероватна, тешко замислива, као бајка, а опет, заиста се десила. Поносна сам што имам претка који је био „мали човек у Великом рату“, који је био примеран војник, али пре свега добар човек. И захвална сам му што је жртвовао своју младост за нас који данас ходамо овом земљом. Баш због њега и због многих других хероја сматрам да је дужност свих нас да сећање на њих не ишчезне, да памтимо приче наших старих и преносимо их новим генерацијама.
Извори:
Борислава Лилић, „Историја Пирота II“, Пирот: Ниш Хемикалс Пирот, 1994. ;
Давор Лазаревић, Предраг М. Видановић, „Историја Пирота за децу и младе“, Пирот: Удружење историчара Пирота, 2021. ;
Мирјана Јонић Игић, „Ратни дневник Петра Илије Панчића“, Пирот: Pipres, 2004. ;
Мила Панајотовић, „За краља и отаџбину – Пироћанци у Првом светском рату“, Пирот: Музеј понишавља Пирот, 2014. ;
Борисав Јовановић, „Пиротски Роми“, Пирот: Народна библиотека Пирот, 2012. ;
Документи из породичне архивe
Јана Дурмишевић, први разред Гимназије у Пироту
Ментор: професор Милорад Ћирић
