+381 62 514 566
„Нико не зна шта су муке тешке,
Док не пређе Албанију пешке.“
У селу Дријетањ, надомак Ужица, 1864. године рођен је Јован Караичић. Син Љубице, мајке ратника. Љубица је изнедрила осморо деце, много њих није
доживело зрелост, али њих четворица су пошла путем рата. Његов отац Видоје, био је један од ретких писмених људи у крају и члан пописне комисије 1863.
године, која је вршила процену домаћинства у селима Мачкат, Трипкова, Жигале, Качер и Дријетањ. Отац га је уписао у школу у Мачкату, коју је Јован успешно
завршио као један од најбољих ђака. Био је бистар, послушан и одговоран. Уз школу је помагао оцу у пољским и домаћинским пословима. Као најстарији,
Јован је био узор и ауторитет не само браћи Вилиману, Ивану и Драгоју, већ и млађим Караичићима. Пре ратова, Јован је био пољопривредник, имућан и угледан домаћин.
Године 1903. био је управник фонда за сиромашне ђаке у Мачкату. Организовао је прикупљање прилога за школску славу Светог Саву, куповао је књиге и
кожне опанке деци која су била сиромашна. Веровао је да је знање темељ слободе. Када је дошло време рата Јован није оклевао. Од 1912. до 1918. Године учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату. Априла 1913. године унапређен је у чин резервног капетана I класе. Већ у Балканским
ратовима истакао се храброшћу. Са избијањем Првог светског рата 1914. године као пешадијски официр, напредовао је брзо. У августу његова јединица
учествује у Церској битци, првој савезничкој победи у Великом рату. Под снажном кишом, у блату које је путало кораке, под непрекидном артиљеријском
ватром. Као старешина, Јован је био међу својим војницима. Ноћи су проводили мокри до коже, са пушком у рукама и преморених очију које нису знале за сан. Убрзо је уследила Колубарска битка, једна од најславнијих победа српске војске. Дани непрекидних борби, повлачења и поновних јуриша, трошили су људе до последње снаге.
Данима без топлог оброка, са промрзлим прстима и ранама које нису стизале да зарасту, исцрпели су их, али их нису сломили. Јединица IV пука држала је
положаје под жестоким притиском надмоћног непријатеља. Крајем августа 1914. године, током жестоких борби, Јован је први пут рањен, на положају
Црни врх. Погођен је гелером, када га је гелер погодио, није било ни времена ни места за бол. Једино што је било важно јесте да положај не падне. Остало је записано: „Да је борба код допунског батаљона била жестока, под снажном артиљеријском, митраљеском и пушчаном ватром, али да се батаљон држао постојано.“ Исте године унапређен је у чин капетана I класе. Други пут је рањен 23. октобра 1915. године на положају Црна стена код Чачка. Потом је
уследило повлачење и албанска Голгота. Пут глади, хладноће и смрти. Стигли су до Солуна, српска војска је била на ивици снаге, али и не воље. Тако
исцрпљени су донели слободу. У тим ратовима није био сам. Његов брат Драгоје Караичић, земљорадник из Дријетња, учесник ратова од 1912. до 1918. године, делио је исту судбину. Такође и његов брат Вилиман је свој живот положио на Кајмакчалану 1916. године.
Та планина постала је гробница и олтар, многим српским војницима. Вилиман је сахрањен на Зејтинлинку, Међу најбољим синовима отаџбине.
Јован као старији ратник, носилац Карађорђеве звезде и већ два пута рањаван официр, учествовао је у одабиру чете која је добила задатак за напад. У тој
чети налазио се и његов рођењи брат Вилиман, искусан поднаредник, учесник Балканских ратова и опсаде Једрена. Јован, као частан официр, знао је да
је задатак изузетно опасан, али није тражио да његов брат буде изузет. Чета је кренула 12. септембра увече. Те ноћи пала је магла. Око три сата ујутру отпочео је бугарски напад и вођена је једна од најкрвавијих битака за Кајмакчалан. У борбу је уведена и нова чета у којој се налазио каплар, Јованов најмлађи брат Драгоје. Вилиман је убрзо погинуо, на положају нису могли да га нађу, мртвих је било много око њега. У тој борби Драгоје је добио сребрну медаљу за храброст и био је први на списку за одликовање. Вилимана није било, борбе су биле жестоке и није било времена да се мртви сакупљају.
Браћа Јован и Драгоје су били свесни да је Вилиман погинуо. После тако тешког губитка, нису се повукли, јер су знали да је напред Србија. После тридесет осам
дана, у јеку борби, Драгоје, лежећи поред једног жбуна међу погинулима, поглед му пада на мртвог српског војника, препознаје свог брата Вилимана по
брковима. Допузао је до њега и уверио се да је то он. Поломио је грање са жбуна и покрио га истим, да би га заштитио од животиња, а потом наставио борбу. По силаску у јединицу обавестио је Јована о месту где се тело налази. Јован му је одговорио да је знао још од првог дана, али није хтео да му каже, јер је знао
колико је Драгоје био везан за Вилимана. Јован, као старији официр са последицама два рањавања из 1914. и 1915. године, није био потпуно опорављен и рамљао је на ногу. Због тога није био константно у првој борбеној линији. Остао је у депоу официра целе Дринске дивизије. Како је велики број официра гинуо, официри из депоа су преузимали команду над јединицама док се не одреди нови комадант.
Терен је био изузенто тежак, у борбе су слати физички најспремнији војници, подофицири и официри у пуној снази, јер су се водиле борбе прса у прса, бајонетима. Јован је тада имао 52 године, док су Вилиман и Драгоје имали 32 и 33 године. Да Јован није био два пута рањен и недовољно опорављен, остао би у IV пуку до краја рата. С обзиром на то какви су борци били у IV пуку, верује се да би се вратио кући са још једном Карађорђевом звездом. О Јовановој полазној чети не може да се пронађе много података, јер су након реорганизације у Солуну чете трећепозиваца престале да постоје. Јован се из рата вратио као инвалид, али не и као поражен човек. По повратку кући биран је за председника општине Качер и то не једном већ три пута. Одликован је Карађорђевом
звездом за исказану храброст. Његовим залагањем Дријетањ је проглашен селом. Његов лични живот носио је дубоке ране. Са супругом Станијом имао је шесторо деце. Само једну ћерку, Анку, затекао је по повратку из рата. Убрзо је и њу изгубио, умрла је на порођају 1918. године, носила је близанце.
Јован је преживео Цер, Колубару, Албанију и Солун, али је изгубио оно за шта се борио, породицу. Схватио је да се из рата не излази увек као победник. Они због којих је издржао све што је морао, нису га дочекали. Стајао је на кућном прагу као странац, стајао је и гледао око себе, не препознавајући тишину која га је дочекала. Све је било на свом месту, али ништа није имало смисла. Осећао је да је преживео оно што многи нису, али тим преживљавањем остаје сам...
У 63. години живота поново се оженио, Даринком, тада седамнаестогодишњом девојком, са којом је добио сина Радована. Временом, услед немара у породици, изгубљени су Карађорђева звезда, сабља и друга одликовања... Захвална сам што носим име његове мајке, Љубице, жене која је испратила синове
у рат и која је дала Србији све што је имала. Србија има још деце своје. Има оне које памте и не пристају да се одрекну онога што су наследили. Кад се ћути
пред лажима заборав постаје навика, а немар брише оно што ни рат није успео да уништи. Зато не смемо да продамо веру зарад лакшег живота, нити част
зарад кратког мира. Без тога, земља остаје без корена, а дом без темеља.
Ако изгубимо сећање на своје хероје, изгубићемо право да се зовемо њиховим наследницима!
Ко смо ми без наших предака?
Крштеница Јована Караичића
Споменик Видоју Караичићу, отац Јована, Драгоја, Вилимана и Ивана
Основна школа којој је Јован помагао
Споменик Љубици Караичић, мајка Јована, Драгоја, Вилимана и Ивана
Телеграм објаве рата Аустроугарске монархије Краљевини Србији. 15/28. јул 1914. године
Јован Караичић (1864-1942). Капетан у Балканским ратовима. Носилац Карађорђеве звезде.
Извод из извештаја КДТ-а 1. Батаљона 4. Пука III позива који је забележен у Операцијском дневнику 4. Пука III позива од 2. септембра (Н.К) 1914.