+381 62 514 566
Режија: Оливера Пауновић, Анастасија Јовановић
„Лето 1914. године. Почео је Први светски рат. За наше јунаке, тада се живот потпуно променио, а већ неколико месеци касније ништа више није било исто.
Ово је прича о нашим јунацима са Солунског фронта.“
„28. јун 1914. био је дан који је променио не само српску, већ и светску историју. Тога дана извршен је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.
Атентат је извршио припадник Младе Босне — Гаврило Принцип, момак који је у том тренутку имао свега 18 година.“
На падинама Малог Јастрепца, у селу Крајковац, 1895. године, рођен је Никола Пауновић — први од четворице браће.
Са 19 година упутио се ка Солуну као болничар.
Александар Лазић рођен је 1896. године у Чокоту.
Имао је старијег брата са којим је кренуо на Солунски фронт.
Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Краљевини Србији у јесен 1915. године, у борби против Немачког царства, Краљевине Бугарске и Аустроугарске.
Николу је пут водио преко Проклетија — путем који ће историја касније назвати Албанском голготом.
Стигао је до Драча, затим до Крфа. Није стао. Отишао је на Солун, где је помагао рањеницима.
Александар је након Албанске голготе био излечен и послат на фронт. Породица дуго није имала никакве вести о њему.
После извесног времена стигло је писмо.
О том писму у Александровој породици причало се генерацијама. Неке реченице из њега преносиле су се и понављале на породичним окупљањима.
После рата, Никола се вратио у своје село Крајковац, где је основао породицу.
Бавио се сточарством и пољопривредом, бринући о својој деци.
Дошао је Други светски рат.
Никола је био кмет села, самим тим и најодговорнији. Бугари су се населили у његовом селу.
Живео је од једне краве која је хранила њега и његову породицу. Бугари су хтели да му узму ту краву, али он није дао.
Уследио је ударац кундаком у раме. Раме га је болело до краја живота, али краву није дао.
То је прича која се у Николиној породици преносила годинама.
Александар се вратио кући без брата.
О њему је причао свима и чувао успомену на њега.
Никола је преминуо 1975. године — поносан и снажан, какав је био целог живота.
Није оставио за собом споменике, али је оставио причу.
Александар је преминуо у 60. години живота.
Иза себе је оставио вољену супругу и породицу, која ће годинама преносити причу о њему.
„Јунаци не живе само у историји.
Они живе у сваком сећању,
у свакој причи која се преноси даље.
Њихова храброст нас подсећа
да слобода никада није дата —
она се чува.“
Улоге, сценарио и режија:
Оливера Пауновић, Анастасија Јовановић
Извори:
