+381 62 514 566
Ко је био мој чукундеда Никола Суботић?
Мој чукундеда Никола Суботић је рођен у селу Крвавци код Ужица 1870. године. Као млад је изучио занат за терзију (кројача народних одела) и током изучавања заната се описменио.
Био је деловођа – секретар у општини Потпећ код Ужица и члан Народне радикалне партије.
Након добијања статуса села Крваваца, 1904. године изабран је за првог кмета – старешину свог родног села.
Учесник је I и II балканског рата, као припадник 4. пука Дринске дивизије III позива.
Као војник је био у чину поднаредника Ужичке војске Четвртог пука, III позива.
Био је ордонанс – курир за поверљиву пошту, а важио је за једног од људи од поверења и самог краља Петра I.
Увек је имао доброг коња.
У II балканском рату је једне ноћи, преносећи наређења, налетео на групу Бугара који су се грејали око ватре са одложеним наоружањем. Командовао је Бугарима: а као да има чету за собом командовао: "Чета за мном!" и тако их довео право у своју чету.
У Великом рату био је као припадник 4. пука III позива на фронту на Дрини. Када је почело повлачење српске војске, Никола је већ имао пуних 45 година и није више потпадао ни под III позив, али је, имајући у виду своју репутацију, знао да би његов останак након повлачења војске вероватно значио сигурну смрт. Зато је, кад је његова јединица кренула у повлачење, свратио кући, пресвукао се и преобуо, узјахао коња Ацка и отишао у ноћ. Његов син Чедомир, тада десетогодишњак, причао је да је те ноћи киша лила као из кабла.
Нема података о тачној траси куда је одступао преко Албаније.
Према свдеочењу његових сабораца који су се вратили, он је прешао Албанију, али је на том путу страдао његов вољени коњ Ацко који се повредио на колац у албанским мочварама. Из захвалности према коњу који га је носио кроз све борбе и недаће, скинуо је седло са њега и носио га са собом.
Опоравио се од албанске голготе и прешао је у Солун где се придружио својој јединици на Солунском фронту.
Изненада, једног јутра саборци су га пронашли мртвог у његовом шатору. Сматрали су да је умро од бриге шта ће му бити са децом која су остала у родним Крвавцима, а и од туге за својим коњем. А да је његова брига била основана, сведочио је његов син Чедомир, који је причао да су дан после његовог одласка у кућу дошли аустроугарски војници и њихови домаћи сарадници да га траже. Претресли су целу кућу и однели све, од покућства до стоке. Остале су само три кокошке које су биле заноћиле на дрвету.
Чукундеда Никола је сахрањен у крипти Српског војничког гробља на Зејтинлику, а у спомен соби се налази плочица са његовим именом.
Иза њега су остали супруга Тијана и деца Милорад, Чедомир, Дивна, Милена и Милан.
А иза нас нек остане прича о части, жртви и љубави.
