"Зашто да се сада враћамо уназад и суочавамо с прошлошћу? Зашто не бисмо оставили прошлост на миру и наставили са животом? Наша несрећа је у томе што нас непријатност неинтегрисаног детињства прати у виду емоционалног трага који загађује наше искуство одрасле особе тако што редовно и тачно испољава стални образац непријатности."
Ове реченице налазе се у психолошкој књизи "Процес присутности" Мајкла Брауна. У овом случају није толико битна популарна психологија, него наш историјски психолошки контекст. Зашто би једна страница посвећена Кајмакчалану правила паралелу са модерном психологијом, прочитајте у наставку.
Национални идентитет
Последице непријатности неинтегрисаног детињства су се отпочеле испољавати са смрћу бравара који је знао свирати клавир, илити највећег сина југословенских народа и народности. Заједно са њим почињу одумирати идеје братства и јединства с којима су многи одрастали од свог најранијег детињства, чиме им је био изгубљен свој национални идентитет (чак иако су одређене нације свој идентитет добиле тек након Другог заседања АВНОЈ-а).
Тај југоносталгични емоционални траг, који је загадио српско историјско искуство, је заправо урушио првобитну чисту и искрену југославенску идеју (заједницу народа једног ИСТОГ порекла и различитих говорних варијанти, односно акцента једног језика).
Југославенска идеја
Југославенске тежње и идеје социјализма почеле су се развијати средином деветнаестог века. Баш у време књаза Михаила Обреновића долази до могућности коначног ослобођења отоманске окупације, подстакнуте жељом словенског народа широм Балкана да се уједини.
Када се данас, 1.12.2025., са ове стогодишње временске дистанце искривљује и пљује слика првобитног уједињења у скупо плаћену Краљевину СХС (која се касније и испоставила да јесте била погрешка због уједињења са Х. и С.), треба напомињати да су једино са тим УЈЕДИЊЕЊЕМ Срби (који су вековима живели на просторима северно од Дунава, западно од Дрине и јужније од Пчиње) постали обухваћени у једну државу, чиме су испуњене првобитне југославенске тежње и чежње.
Проблем културе националног идентитета је заправо отпочео и пре Тита, са Шестојануарском диктатуром из 1929. године кад је створена прва Југославија. Тад почиње да се образује идентитет нације Југословена, али и да се развијају први истакнути комунисти. Тад се Србима Солунцима забрањује истицање својих ослободилачких заслуга.
Хрватска сељачка странка предвођена Стјепаном Радићем је још од ослободилачког уласка српске војске у окупирану Ријеку почела стварати тензије. Након једне скупштине у престоном Београду, његов синовац Павао Радић је приупитао: "Пошто кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо па да будеми мирни!"
Кајмакчалан као светионик будућности
Време је да исправимо стално понављање обрасца непријатности, односно да достојанствено прикажемо да тај Кајмакчалан није историјски трн у оку. Прва победа српске војске која је отшкринула Капију слободе ка Отаџбини се одиграла баш на Кајмакчалану, 1916. године. Две године касније доћи ће до незаустављивог Пробоја Солунског фронта, којим ће и други народи добити своје ослобођење од Турака, Аустро-Угара и Бугара...
Све до Другог светског рата, дивјунаци са Солунског фронта, потомци и многа Соколска друштва и удружења су се на Петровдан сабирала на врху Кајмакчалана.
Генерације стасавале у Титиној Југославији су за Пети пук Дринске дивизије са Кајмакчалана сазнале тек у филму Прича о Живојину Лазићу, или пак служећи војску у касарни која је постојала на граници СФРЈ и Грчке. Али авај, све настале нације унутар исцртаних граница од поменутог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, су у догађајима из деведесетих година крајем прошлог века урушиле сваку чисту помисао о првобитној југословенској идеји...
Зато, након овог разјашњења где и како су настали наши проблеми, односно наш заборав на жртву наших прадедова, време је да исправимо стални образац непријатности који нас прати због непријатности неинтегрисаног детињства.
Догодине је годишњица битке на Кајмакчалану. Крајње је време да након 110. година заједно осветламо заборављене див-јунаке (прочитај овде). Сабирајмо се код спомен-капеле на врху Кајмакчалана поново за Петровдан, или неки други дан, упалимо свећу пострадалим мученицима. Не можемо имати светлу будућност, ако немамо светлу прошлост. А пошто је имамо, памтимо је!
Написа Јана Тодоровић
