Ветерник је данас приградско насеље Новог Сада, смештено на левој обали Дунава, у правцу према Бачкој Паланци. Јединствено је широм Србије по свом начину постанка.
Ово је прича о Српској добровољачкој колонији Ветерник - насељу слепих ратних инвалида.
О значају Ветреника
Након страхоте Албанске Голготе и рехабилитације на Крфу од јула 1916. године српска војска прилази положајима на већ постојећем Солунском фронту. положајима које су нам Савезници предодредили. Ветреник је био само један од врхова венца Могленских планина, једно од много бојишта на ком се војска Краљевине Србије борила за повратак у окупирану Отаџбину у периоду 1916.-1918.године.
Битке широм Могленских планина, а нарочито на самом врху Кајмакчалана, из септембра 1916.године су имале много жртава (преко 30.000 српских војника избачених из борбеног строја). Након те победе, која је симболично отворила Капију слободе ка Отаџбини, Србима повратила борбени морал и појачала силну жељу за повратак кући, долази до обрта на светској сцени (улазак Америке у рат).
Затишје у борбама на Солунском фронту отпочело је погибијом Војводе Вука, наставило се Солунским процесом и суђењем Апису, а кулминирало је Октобарском револуцијом 1917. у Русији и трагичним свргнућем с власти Свете царске породице Романов.
Тај тренутак је у овој причи посебно битан. Срби (и други Југословени), који су живели на пространствима Аустро-угарског царства, су почетком Првог светског рата били мобилизовани у аустро-угарску војску. Не хтевши се борити против своје православне браће на Источном фронту масовно су се предавали руској војсци. Тако је настала Српска добровољачка дивизија (која је септембра 1916. године изнела велику жртву у битки на Добруџи, о којој ћемо тек писати...).
Због немогућности останка у Русији, као и позива регента Александра Карађорђевића да се сви Срби из белог света одазову вапају повратка у Отаџбину, Српска добровољачка дивизија ће се одазвати позиву тако што ће обићи цео свет. Кренувши из Одесе на обалама Црног мора, па Трансибирском жељезницом, преко Кинеског мора, Индијског океана и Суецког канала до Солуна где пристиже на борбене положаје.
Новонастала Југословенска дивизија је била у саставу Друге армије, заједно са Шумадијском дивизијом, под командом великог војводе Степе Степановића. У 5:30 15.09.1918. почиње напад првог ешалона на масив Ветреник. Незаустављивим јуришем, бомбама, бајонетима, борбама прса у прса, већ у 15:30 српска војска је овладава целим масивом Ветреника. Као последицу рањавања, вид је изгубило 11 војника.
Очигледно да је тај Ветреник, илити како су га наши лакше упамтили Ветерник, био од великог стратешког значаја, те му је поштовање исказано међу новоизграђеним насељима широм војвођанске равнице, као што су Степановићево, Танкосићево, Путниково, Александрово, Његошево, Банатско Карађорђево, Алекса Шантић, Војвода Степа... Територија данашњег Ветерника је била под властелинством футошких велепоседника породице Котек. Занимљиво је рећи да су пре одласка у Сарајево 1914., Франц Фердинанд и његова жена Софија Котек накратко боравили у дворцу, данашњој пољопривредној школи.
Аграрна реформа, спроведена након формирања Краљевине СХС је напуштене земље аустро-угарских властелина разделила борцима Југословенске дивизије који нису имали где да се врате својим кућама. Само има једна цака - нису сви први Ветерничани били Солунци!
Из Земуна у Ветерник
Од тешких рововских борби, фрцања камена и земље при удару граната (као и од страшних бојевих отрова, који су тад први пут почели да се користе), многи су пострадали, а јунаци ветерничке приче су добили тешке ране на очима, од којих су потом ослепили. Њихове ране су видане у Дому слепих инвалида у Земуну
У новофромираном насељу су се нашла 34 слепа војна инвалида и 12 добровољаца колониста, а од тога 5 носилаца Карађорђеве звезде (што је највећи број највише одликованих српских ратника у односу на број насељених колониста)!
Од 34 насељена слепа ратна инвалида 2 су били добровољци у српској војсци, 5 регуларни српски војници, 2 црногорски, 1 руски, 1 учесник Топличког устанка, 1 у Приштини, 2 код куће, а 17 као војници аустроугарске војске. Интересантно је да је Илија Вукмановић ослепео у руско-јапанском рату 1905. године.
Списак слепих инвалида на колонији Ветерник који је саставило Министарство за аграрну реформу чинили су следећи: Живан Јанковић, Стеван Ристић, Војислав Раловић, Петар Божовић, Светозар Јовановић, Сава Булајић, Митар Ераковић, Тома Дармановић, Илија Вукмановић, Милија Лазовић, Митар Ковачевић, Тривун Лукић, Манојло Јовановић, Никола Дмитровић, Ђура Мркић, Никола Будимировић, Душан Грујић, Живан Павловић, Милутин Кнежевић, Фрања Богар, Марија Дујишин, Љуба Надошки, Радивој Карабашевић, Станко Чутуковић, Лука Рајић, Фрања Шаргин, Дане Летица, Стеван Радосављевић, Пера Зарин, Миодраг Радосављевић, Франц Крамер, Божа Тадин и Милош Божин (једини рођени Новосађанин).
Први на списку Ветерничана је био изразито посебна личност - Лујо Ловрић, Хрват :) који је вид изгубио на Добруџи, потом завршио британску официрску школу за слепе, а потом био председник слепих интелектуалаца и писаца Краљевине Југославије, и није се никад населио у Ветерник.
Ветерничани су били под надлештвом општине Футог, те су се често дивили Старофутожанима како су неколико столећа сачували национално име и одолели насртајима да се преведу у католичанство или да се помађаре. Стога слепи, а духом вођени, неки Ветерничани су пешака ишли у футошку цркву Св. Врачева на Литургију.
Први рођени Ветерничанин је био Веселин Будимировић, син Николе и Мирославе Будимировић, рођен 22.9.1923., али авај, после пет дана дете није преживело, тако да се за првог Ветерничанина води Душан Мркић, рођен годину дана касније.
Различито порекло насељеника у колонији и чињеница да су ратовали у непријатељским војскама је на почетку заједничког живота у привременом смештају доводило је до међусобних конфликата. Првих пет година су живели у привременим зградама, и осећали се заборављено и напуштено од стране власти. Власт је била поприлично турбулентна у то време, што можете прочитати овде. Тек 1928. држава се побринула за ослепљене ратне инвалиде насељене у Ветернику изградивши им куће (25.850 тадашњих динара, са роком отплате на двадесет рата).
Прве куће су никле у данашњим улицама Краља Александра, Војводе Бојовића и Добровољачкој (што су симболични називи улица). Како се касније Ветерник ширио добијао је нове називе улица, и то у складу са временом - Радничка, Партизанска, Омладинска... потом улице личности из Косовског циклуса, а како се насеље данас и даље шири, испливавају називи улица "непознатих" личности, као што је например Прока Јовкић. Постоји и улица Кајмакчаланска!
Посебно је специфична улица Ратних војних инвалида, којој игром случаја не припада ниједна кућа (звучи безобразно, али изгледа као да и ратни војни инвалиди ником не припадају...).
Пасуљиште
На простору где је некада давно одржаван знаменити Футошки вашар (од кружног тока па све до раскршћа са Футогом) је настала насеобина Пасуљиште. То је колонија коју су основали сиромашни сељаци из бачких и сремских места, као и неколико Солунских добровољаца и Добруџана из Старог Футога. Пасуљиште је потом преименовано у насеље Војвода Мишић, а данас представља улицу Иве Лоле Рибара.
Нови ратови
Кад је Мађарска објавила рат Југославији априла 1941. издата је наредба да се требају протерати сви који пре октобра 1918. године нису имали "општинску завичајност" на подручју Велике Мађарске, односно насељеници-колонисти. Сви су чули за страхоте у Сиригу. Убрзо су Мађари овладали и у Ветернику, протерујући људе из својих муком скућених кућа. Познати превозник аутобуса Фистер је крај беспомоћне колоне протераних Ветерничана (деце, жена, стараца и слепих инвалида) провозао пун аутобус футошких фолксдојчера, смеђе одевених са кукастим крстом. Препешачивши цели Нови Сад, све до Кеја, прогнани су преко Срема (црне НДХ), па преко Саве у Србију, а у Ветерник се вратили тек 1944. За време окупације нестала су јуначка имена српске добровољачке колоније Ветерник и насеља Живојин Мишић, и претворена у Hadikszalas.
По окончању тог рата, у Ветерник долази до новог насељавања како би се град Нови Сад градио, док по окончању последњег рата у Ветерник долази до поновног насељавања Крајишника, из крајева првих Ветерничана.
Ветерник је данас (осим половних аутомобила, керамике и стадиона "Вујадин Бошков", на путу који из Новог Сада води ка Бачкој Паланци) познат по томе што на кружном току постоји јединствено знамење на територији града Новог Сада - споменик српском добровољцу. Код данашње Месне заједнице налази се још један споменик - за петнаесторицу Ветерничана (синова слепих ратника) страдалих у народно-ослободилачким борбама.
Ветерник краси и прелепи Храм Светог Симеона Мироточивог, који је на стогодишњицу постојања Ветерника, пре две године свечано освештан.
Сваке последње суботе у септембру одржава се манифестација Војничка пасуљијада, а ове године прво место су заузели војници - ветерани 63. падобранске бригаде.
Насеље које су основале 34 породице, њих укупно 107, данас броји преко 30.000 становника.
Прича о породици Будимировић се налази у другом делу Приче о Ветернику.
У нади да догодине прођем стазама те планине Ветерник, па да прича има и трећи део
Јана Тодоровић
