Реформа народне војске
Негативна искуства из Првог српско-турског рата 1876. године јасно су показала да Народна војска која је формирана указом и кнеза Михаила Обреновића, по Закону о Народној војсци 1861. године, више није адекватна за изазове модерног ратовања у другој половини седамдесетих година XIX века. Покушаји брзе реформе у паузи између два рата са Османлијама, нису могли довести до озбиљнијег формирања модерне српске војске. То се могло учинити тек после Берлинског конгреса 1878. године.
Указом краља Милана Обреновића 1883. формира се прва стајаћа војска и организује се на дивизијском нивоу у пет дивизијских области. Једна од њих је тимочка област у којој је формирана чувена Тимочка дивизија.
Прво ватрено крштење имала је током краткотрајног Српско-бугарског рата 1885. године, али је праве изазове ратовања доживела током Првог и Другог балканског рата. Заправо, највеће искушење било је у Другом балканском рату коју су водили другопозивци Тимочке дивизије за важно стратешко место – Орлов баир. У покушају бугарске војске да изненадним нападом са југа током Брегалничке битке, задају тежак ударац српској војсци, налетели су на војнике из Неготина, Књажевца и Зајечара, који су попут Спартанаца четири дана без икакве помоћи у виду хране и муниције одолевали нападима надмоћније бугарске војске, решени да одбране ово узвишење близу Кавадараца у данашњој Македонији.
У саставу Прве армије
Избијањем Великог рата, наступили су нови изазови за Тимочку дивизију. На самом почетку рата, током Церске битке, Тимочка дивизија није имала значајније ангажовање, јер су њени Први и Други позив били у саставу Прве српске армије и бранили су источни део земље са концентрацијом трупа од Смедеревске Паланке према Дунаву.
Тешке губитке Тимочка дивизија је доживела током форсирања аустроугарске територије од стране српске војске, а по захтеву савезника да се нападне овај члан Централних сила. Део Тимочке дивизије имао је незахвалан задатак да нападне преко реке Саве правац ка Сремској Митровици, где ће се развити битка код Легета. Проблем је био у томе што инжињерија српске војске није успела да заврши понтонски мост за форсирање реке Саве, па су млади војници, углавном непливачи, скакали на крају моста да се домогну друге обале. Они који се нису удавили, покошени су аустроугарским митраљезима на добро утврђеним положајима код Чеврнтије.
Након Колубарске битке
За време битке на Колубари, Тимочка дивизија узима значајно учешће. Њени првопозивци пуковника Божидара Терзића су били у саставу Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића, док је Тимочка дивизија Другог позива пуковника Мирка Милосављевића била у саставу Треће Армије генерала Павла Јуришића Штурма. Током ове славне операције Тимочани су дали немерљив допринос победи српске војске.
Велике жртве и епидемија тифуса додатно су проредиле укупан састав српске војске, али затишје на српском ратишту до октобра 1915. је добродошло како би се извидале ране и колико-толико попунио састав српских дивизија. Велика офанзива Тимочкој дивизији донео је нове изазове. Повлачење преко Албаније оставило је дубоке ожиљке на телу, али и на души српских војника.
Српски сељак-војник био је приморан да напусти своје огњиште и своје парче земље, за које је живе и умирао. Иако је деловало да је све изгубљено, ипак морал српског војника није пао, само је добио нови облик и снажну мотивацију да се врати кући.
Ослабљена и опорављена српска војска је реорганизована 1916. када је и Тимочка дивизија попут осталих обједињена, односно укинути су Први и Други позив војника. У септембру 1916. српска војска, самим тим и Тимочка дивизија у потпуности су пребачени на Солунски фронт.
Тимочани излазе на Јадранско море
Сви изазови македонског ратишта нису заобишли Тимочане. Велику улогу српска восјка је добила планом Д'Епереа за пробој Солунског фронта. Тимочка дивизија је била у другом ешалону у зони деловања Друге српске армије, а под командом пуковника Ђуре Докића, заједно са Југословенском дивизијом пуковника Војислава Живановића.
По успешном завршетку ослобађања Отаџбине, Тимочка дивизија је бикла ангажована за заузме јадранске обале, па је рецимо 20. новембра 1918. године 2. батаљон 13. пука „Хајдук Вељко“ Тимочке дивизије ослободио Сплит. Њима се обратио градоначелник Сплита Јосип Смодлака речима: „Браћо, срцу нашем најмилија, неуморни витезови српски, добро нам дошли ослободиоци наши, поносни наш цвијете, најлепши и најмилији...“
Тимочка дивизија стекла је, попут осталих српских дивизија, велиику славу захваљујући невероватној храбрости и великом броју живота положених на олтар Отаџбини.
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
Недавно смо под планином Кожух пронашли споменик Тимочкој дивизији, или боље речено, оно што је од њега остало. Више о томе прочитајте на овом линку.
