+381 62 514 566
Просто је невероватно колико историјски догађаји могу изнедрити необичних појава, простих аномалија у законитостима неких процеса. Понекад се чини као да се и „Прст судбине“ умеша у све то, па да цео догађај добије и необичне детаље који га карактеришу. У тешким данима велике непријатељске офанзиве на Србију 1915. године, Срби ће добити једног неочекиваног савезника – Ирце из 10. ирске дивизије британске војске.
Јесен 1915. била је посебно тешка за савезнике, деловало је да Централне силе су у пуном замаху. Сам почетак амбициозне инвазије на полуострво Галипоље, коју је осмислио Први лорд Адмиралитета британске морнарице Винстон Черчил, у старту је показала неуспех и најаву великог страдања за војнике британске круне, махом ангажоване у Аустралији, Новом Зеланду, али и у Ирској, која још није била стекла независност и била је део матичне територије Уједињеног краљевства. Осим тога, Краљевина Србија се од 5. октобра 1915. налазила пред могућом катастрофом и општим поразом у рату због велике немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве на њу. Тешка судбина и масовно страдање задесило је Србе и Ирце.
Због великих губитака на полустрву Галипоље, 10. ирска дивизија била је премештена у околину Солуна. Посебно тешко за ове ирске момке је било што су дочекали хладну јесен у летњим униформама, па је већи део њих лечен по стационарним болницама од смрзавања. Поред свих недаћа, као „гром из ведра неба“ стигла је вест да пао Београд и да је српска војска пред колапсом, али се не предаје већ да ће како је рекао Никола Пашић: „...храбро, раме уз раме заједно са својим савезницима, ићи до коначне победе.“ Ова одлука је готово непозната историји и могла се једино поредити са храбрим Скитима који су се две и по хиљада година ранија повлачили пред моћним персијским владарем Даријем I, а када их је коначно опколио они су ноћ пред одсудну битку и сопствено уништење правили весеље као да се сутра ништа страшно неће десити. Ова антологијска сцена вероватно је утицала на ове младе и поносите ирске војнике, који су исто тако маштали о својој слободи једног дана!
Ови храбри потомци келтских ратника одмах су скочили на оружје, њих око 8000 припадника 10. ирске дивизије и кренули да помогну Србима који се одлучују на повлачење преко албанских врлети и „проклетих“ Проклетија. Снажна немачка 10. армија генерала Августа фон Паулуса нападала је на српску престоницу Београд, аустроугарске снаге из правца Босне са северо-запада притискале су српску Трећу армију ђенерала Павла Јуришића Штурма, али оно што је могло бити кобно јесте изненадни напад снажне бугарске војске са југо-истока и овладавање вардарском долином са циљем да се српска војска ухвати у обруч и тако уништи или примора на капитулацију. У тим тренутцима сви су се изгледа поистоветили са Леонидом и храбрим спартанцима у Термопилима, па ће тако јуначка црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића имати своје Термопиле код Мојковца, али ће нешто пре њих у новембру 1915. Ирци узети улогу храбрих ратника из Лаконије.
Уз подршку француске војске ови храбри младићи крећу да се пробијају ка северу Македоније како би пресекли пут бугарској армији и тиме омогућили несметану евакуацију српске војске. Успели су да се пробију до села Костурино у Македонији и тиме пресеку даље напредовање Бугара кроз планинске масиве. Готово епски делује слика 8000 Ираца који успевају да задрже бугарску армију снаге 99497 војника. Однос снага 1 према 12 пркоси свим законима ратовања. Неколико дана су трпели бугарске артиљеријске нападе и налете пешадије, без могућности да ископају адекватне ровове због каменитог терена, а не треба заборавити и хладноћу у летњим униформама. У првим директним сукобима највише је настрадао 5. даблински батаљон, који је за свега три-четири дана са 1042 спао на 565 војника.
У тим тренутцима Французи директно штите српско повлачење и у наредним данима имали су око 1800 погинулих. Бугари су на другом правцу успели да прекину везу Француза са Ирцима и тиме директно угрозе опстанак преосталих ирских војника. Тада је наређено повлачење на утврђени део фронта, како не би дошло до општег уништења преосталих јединица.
Иако је овај детаљ наше прошлости мање познат, углавном онима који се баве историјом Првог светског рата или негују култ и страдање наших предака, не смемо препустити забораву ову невероватну епопеју младих келтских потомака, а за слободу наше Отаџбине страдало је током Великог рата безмало око 5000 Ираца. Наши стари су им се одужили
једноставним спомеником у облику келтског крста на обали Дојранског језера на чијим крацима је исписано: „Irish division,“ а у горњем краку крста се налази незаобилазни симбол Ирске – лист детелине (shamrock). Овај јединствени споменик је пропраћен и текстом: „У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату.“
