Једно Херцеговачко дете
Мало село Самобор, Гацко, кршевита Херцеговина.... крај 19.века, деца се рађају чешће него у данашње доба. Деца се рађају, а често породиље умиру на порођајима. Доба без разноразних ултразвукова и многобројних дијагностика. Глава куће кад изгуби супругу мора поново да се ожени и да се рађа још деце да се огњиште не угаси, да се породична лоза настави, а потребно је и много ручица да би се радили тешки послови у кући и око куће, чувала и хранила стока. Тако се живело. Није било важно шта имаш да обучеш и каква ти је кућа већ да ли си честит.
Никола Давидовић, кршни Херцеговац, изгубио је прву жену док му је рађала близанце, те се убрзо оженио другом. И ето и главог лика ове наше приче Аћима Давидовића. Од како је дошао на овај свет засијао је својом лепотом и наочитошћу. У школској клупи нашао се, како већ доликује, и вредно је учио и стицао знања. После њега родило се још 5 деце, а пре њега беху близанци. Значи осам је велика цифра, а он је од свих био највише заљубљен у књигу и жељан знања...Његову наочитост оплеменила је његова уметничка душа.
Одабран је да учи велике школе...додељена му је стипендија државе Србије да се школује у Француској на Универзитету Сорбона. Аћим Давидовић постаје студент филозофије, арапског језика и виолине. Велика част и понос родитеља... Ретко су га виђали, понекад неко писмо и то је то...Жељни свог детета и брата, породица живи у нади да ће бити вредан студент, завршити студије и што пре се вратити у свој дом. Али други људи повлаче конце и управљају судбином младића жељног знања. Године 1914. почиње рат, Србија је нападнута...у првој битци одбила је непријатеља али је претрпела велике губитке...
Један од 1300 каплара
Рат је почео... Србија позива у помоћ своје младиће... Крајем августа и Аћим као добровољац, заједно са својом генерацијом, цветом интелигенције, стиже у Скопље, где се оформљује ђачки батаљон 1300 каплара. Батаљон се након два месеца војне обуке укључује у ратне операције у Колубарској битци. Одоше ђаци на фронт, народ их је испратио букетима цвећа и сузама. Све што је часно полетело је у бој... Најмлађа интелеигенција српског народа 3.11.1914. у возу, на путу за одредиште добија унапређење у поднареднике. Одушевљени Аћим и његови саборци озарили су душе војника преморених од битке на Церу. Многи Аћимови саборци изгинуше у првој битци.Он наставља свој ратни пут са српском војском повлачећи се преко Албаније па до Крфа.
Добовољац црногорске војске
За то време у дому Аћимовом још један дечак, стар тек 16 година жуди да се укључи у рат против мрског аусто-угарског непријатеља. Не желећи да буде регрутован у непријатељску аустро-угарску војску, прикључује се као добровољац у црногорску војску. Ђорђо Давидовић у биткама потајно се нада да ће се срести са својим старијим братом и да ће заједно допринети победи државе Србије, државе коју пре тога никада није ни видео ни крочио ногом на њено тло. Као добровољац прикључује се црногорској војсци која је, док се српска војска повлачила преко албанских гудура, храбро држала одступницу, задржавајући аустро-угарску војску. Кажу да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану. Аћим је ишао својим путем, а Ђорђо се након капитулације црногорске војске, прикључује српској војсци и тек на Крфу налази се са својим братом Аћимом.
Два брата на Солунском фронту
У лето 1916. године два брата заједно крећу на формирање фронта код места Лерин. У тој битци Ђорђо бива тешко рањен од стране бугарске коњице која га је буквално прегазила, а бугарски коњаници су га исекли сабљама. Имао је укупно 17 прелома и посекотина, између осталог и тешке повреде кичме.
На мазгама, па касније пругом у отвореним вагонима бива пренешен у Солун,а одатле Француским лађама у Африку у Бизерту.
Тада прекида било какав контакт са Аћимом, а био је уверен да је и Аћим погинуо у истој бици. У том уверењу је и умро у дубокој старости и ту информацију пренео је на своје потомке.
Земљиште у селу Вајска
Године 1918. истим Француским лађама бива довежен у Солун да би учествовао у пробоју Солунског фронта. Пешке за 45 дана до Београда па преко у Војводину. По потписивању примирја новембра 1918. враћа се у Црну Гору где учествује у гушењу побуне зеленаша. Не знамо тачан податак када је Ђорђо дошао у Војводину након што је указом Краља Александра Првог Карађорђевића 1921. добио земљиште у селу Вајска.
У кућу се уселио 1933., што доказује година која је написана на забату. Са својом првом супругом добио 5 деце, али након тешке болести и муке зване преживљавање - губи је, а са својом другом женом и децом бива 1941. прогоњен из Војводине натраг у Херцеговину.
И ту је показао своју војничку способност и вештину учествујући у битци за Автовац јуна 1941. Не желевши ни у једну војску бива обележен и од стране партизана и од стране четника. Тада губи још једног брата Обрена који страда од бомбе. Превише туге и борба за живот, сада само не свој већ и животе своје деце у други план су потиснуле размишљања и потрагу за Аћимом. Никада га није заборавио и поносио се њиме, али у себи тугујући.
Убрзо се нашао са својом породицом у околини Ужица као избеглица и захваљујући својој Албанској споменици од које се није одвајао, успео је да прехрани своју породицу бавећи се трговином и препродајом робе. Тамо је остао до децембра 1944. када се враћа у своју кућу у Вајску. У Вајској више није могао да посети гроб своје супруге, јер су мађарске фашистичке власти 1941. гробље преорале и на том месту саградиле куће.
Унук Мића - Аћим у потрази
Живот се даље морао наставити и у даљем животу најемотивнији тренуци су били када је врло ретко слушао песму КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА. Тада је најчешће и причао о рату и то само свом најстаријем унуку Миодрагу који се о томе и распитивао. Тема Првог светског рата је у доба од 1947. па до његове смрти била забрањена и шкакљива, нарочито од фебруара 1947. када је Александар Ранковић потписао уредбу којом се све добровољачке организације учесника Првог рата проглашавају за непријатеље народа и бивају забрањене.
Његова жеља да му се најстарији унук Миодраг назове по брату Аћиму није остварена. Тада су била модерна нека друга имена...Али свог унука је цео свој живот звао МИЋА...што је читајући одназад АЋИМ.
Унук Миодраг је 1991. посетио гробље у Солуну – Зејтинлик у намери да пронађе деда стрица, но његови посмртни остаци нису били тамо. Гробље у Битољу је била друга тачка потраге, но ни тамо није могао да нађе никакав податак о Аћиму. У међувремену дошао је до примерка књиге СКОПСКИ ЂАЧКИ БАТАЉОН 1914, где проналази причу о баш његовом деда стрицу Аћиму! У књизи је и списак погинулих другова где се налазе и Аћимови подаци.
Међутим Аћимов даљи пут је био ипак другачији од онога што смо ми знали. Све док нисмо почели изградњу спомен чесме солунским добровољцима досељеним у Вајску, место где је Ђорђо добио земљиште 1921. Указом Краља Александра Првог Карађорђевића. Године 2021. у тренуцима када се са другим потомцима припремала стогодишњица доласка предака у Вајску ступамо у контакт са гђом Љиљаном Танасијевић у жељи да купимо њену књигу. Она нам тада шаље податак да је Аћим уствари живео још годину дана тј.рањен је у заборављеној битци 17.08.1917. код Горњег и Доњег Пожара, локацији Средњи и Прави Рид. Преминуо је од последица рањавања 18.08.1917.
Унук Миодраг тада креће у интензивно истраживање контактирајући чувара гробља у Битољу, затим Завод за очување споменика и Војни архив Србије. У Војном архиву у заказаном термину упознаје човека Игора Гојковића, који десет година истражује битку на Кајмакчалану и који му помаже да податке које је пронашао у војном ратном дневнику, објасни и дешифрује.
Ваљда је Бог хтео да се тамо сретну и да коначно сазна шта се заиста десило са деда стрицем Аћимом. У ратном дневнику, где краснописом четног ћате стоји цео ток битке и на крају губици-стоји: „Рањени-резпотпоручник Аћим, Николе Давидовић“.
Сузе крећу од туге за Аћимовом судбином, од среће што је потомак таквог јунака и у коначном проналажењу валидног података.
Следећи подухват је отићи на то место где је Аћим погинуо и однети му прегрште земље са кућишта из Самобора. Тада се повезује са Удружењем за неговање и чување српске баштине Кајмакчалан 1916, где на презентацији пројекта „Заборављени српски ратни меморијали на Солунском фронту“ ставља предпоследњи део своје слагалице... Упознаје људе, којима је захвалан за све што чине да се јунаци не забораве, и коначно у свом срцу носи и последњи део слагалице једног потомка и креће на пут у Грчку, на место где је његов деда стриц оставио свој млади живот за Србију.
ПС: 24 сата после упознавања са пожртвованим људима вођеним патриотизмом стиже од њих вест. Још једно вредно сазнање за породицу Давидовић о њиховом претку Аћиму - 1915. године за заслуге у бици на Колубари одликован је ОРДЕНОМ БЕЛОГ ОРЛА СА МАЧЕВИМА петог реда, и ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ у бици 1917.
Да ли је случајност или је тако баш требало да буде, медаља за храброст установљена је 27. јануара баш на Светог Саву - крсну славу породице Давидовић.
ЕПИЛОГ ПРИЧЕ
На нашем петровданском путовању са драгим људима из "Удружења за неговање и чување српске баштине Кајмакчалан 1916." ставили смо последњи део слагалице нашег Миодрага, унука солунских добровољаца, српских јунака из Гацка-Херцеговина. Драги људи одвели су нас на место где су били положаји српске војске изнад Горњег Пожара одакле пуца поглед на планински врх Сокол и друге коте, место где је у бици рањен Аћим. Посетили смо и место где је било превијалиште у коме је следећег дана након рањавања преминуо и место где је првобитно пре ексумације био сахрањен у месту Орма. На оба места Миодраг је посуо земљу из кућишта из Херцеговине, уз помисао да се, ако је иједна кап крви Аћимова остала на том грчком тлу, да се споји са тим груменчићима херцеговачке земље... Да Аћим нађе спокој и да му упаљена свећа из Србије засветли у његовој упокојеној души. Шездесеттрогодишњи унук се у част својих предака попео на врх Кајмакчалана и пуним срцем и душом отпевао песму ТАМО ДАЛЕКО. Срце му је сад на месту где треба да буде, испунио је своју дугогодишњу жељу да се бар на тај начин одужи свом идолу Аћиму Давидовићу.
АУТОР : Блаженка Давидовић
-мајка три потомка солунских добровољаца, Вајска, јун 2025.
