Муслимани у војци Краљевине Ср�...

+381 62 514 566

Након уводне приче о муслиманима (прочитај овде) у војсци Краљевине Србије, у наредним редовима се налазе кратке биографије истакнутих муслимана који су дали несебичан допринос у победи у Првом светском рату.

Имам Мехмед Хашимић – дугогодишњи војни имам српске војске

Мехмед Хашимић, имам из Шапца, био је најзначајнији и најдуговечнији војни имам у српској војсци током Првог светског рата. Своју службу започео је одмах по избијању рата 1914. године и остао у активној војној служби све до 20. маја 1919. године, што говори о степену поверења које је уживао код војних власти.

Његов службени пут обухватао је више јединица и нивоа командовања. У почетку је служио у VI пешадијском пуку II позива, затим је распоређен у „мухамедански батаљон“ Дринске дивизије II позива, састављен претежно од војника исламске вероисповести, потом је био ангажован у Штабу Дринске дивизије. После доласка српске војске на Крф, поново је враћен у VI пешадијски пук, а онда одатле је распоређен у II пешадијски пук Дринске дивизије, где је остао до краја службе.

Хашимић је, кроз све фазе рата, од фронтовских борби, преко повлачења и опоравка, до коначне победе, био стална духовна потпора муслиманским војницима. Његово присуство у „мухамеданском батаљону“ имало је посебан значај, јер је та јединица учествовала у изузетно тешким борбама и губицима, нарочито током одбране Србије 1915. године.

Имам Абдул Баки – духовник муслимана на Солунском фронту

Поред Мехмеда Хашимића, у српској војсци је деловао и имам Абдул Баки, који је 1917. и 1918. године био ангажован као војни имам у Команди српске војске у Солуну.

Његова улога била је специфична. Солун је био главна база српске војске након Албанске голготе и место у којем се налазио велики број војника различитих јединица, укључујући и муслимане. Абдул Баки је у том окружењу бринуо о верским потребама муслиманских војника, обављао молитве и обреде и помагао војницима који су били рањени, болесни или психички исцрпљени после година рата.

Његово деловање показује да је српска војска и у позадини, далеко од фронта, настојала да очува верски идентитет својих војника и да им обезбеди осећај духовне сигурности.

Шемсо Мидовић – каплар српске војске и командант „мухамеданског батаљона“

Шемсо Мидовић, пореклом из Сјенице, спада међу најзначајније и најбоље документоване муслимане који су служили у војсци Краљевине Србије током Првог светског рата. Његово име је трајно везано за одбрану Београда 1915. године, као и за једну специфичну војну формацију у историји српске војске – такозвани „мухамедански батаљон“.

После Балканских ратова и укључења Санџака у састав Србије, део муслиманског становништва из ових крајева прихватио је нову државу као своју. Шемсо Мидовић припадао је управо том кругу људи. Као муслиман словенског порекла из Рашке области, он је извршавао војну обавезу у српској војсци и временом се истакао дисциплином, храброшћу и способношћу за командовање.

У тренутку избијања Првог светског рата, Мидовић је имао чин каплара, али му је поверена изузетно одговорна дужност - командовање 4. батаљоном X кадровског пука, који је у војним изворима и савременој публицистици познат као „мухамедански батаљон“, јер су његов састав у великој мери чинили регрути исламске вероисповести, углавном из Рашке области, јужне Србије и Македоније.

Ова чињеница сама по себи има велики историјски значај. Српска војска није само регрутовала муслимане, већ им је, у конкретним околностима, поверила и борбене јединице са јасном унутрашњом структуром и командом, што говори о степену поверења које је постојало према овим војницима и њиховим старешинама.

1.500 муслимана у одбрани Београда

Најславнија и уједно најтрагичнија епизода из живота Шемса Мидовића везана је за одбрану Београда у јесен 1915. године. У тренутку када су немачке и аустроугарске трупе, уз снажну артиљеријску подршку, отпочеле напад на српску престоницу, српска војска је располагала са око 10.000 бранилаца, од чега је приближно 1.500 било муслиманске вероисповести.

Мидовићев „мухамедански батаљон“ налазио се на једном од најугроженијих сектора. Под његовом командом, војници су извршили више херојских јуриша на надмоћног непријатеља, показујући висок степен борбености и дисциплине. Савремени извори и каснија историографија бележе да су се ови јуриши одвијали уз велике губитке, али и са изразитом одлучношћу да се положаји одбране задрже по сваку цену.

Остала су сведочанства о пожртвованости бранилаца Београда, где пожртвовање муслимана и Арнаута, регрута у српској војсци је било задивљујуће: ,,Како су страховите биле борбе под Београдом види се и по том што је Сремски одред изгубио две трећине својих људи, а од две стотине жандарма остала су свега четворица у животу! Особито су крваве борбе биле од Савског моста, па у правцу топовских шупа и Славије. Читав батаљон Немаца наступао је, пуцајући из стојећег става, и када су се приближили топовским шупама у њима јурнуше као рисови српске комите и чета војника Арнаута са бомбама и бајонетима на пушкама, и за непуних 10-15 минута цео простор био је покривен непријатељским лешевима. Наши Арнаути, иако регурти, са комитама су чинили чуда од јунаштва.”

Управо у тим борбама Шемсо Мидовић се истакао као старешина који је лично предводио своје војнике, не скривајући се иза линија, већ делећи опасност са њима. Такав начин командовања допринео је да батаљон, упркос страховитим губицима, остане у строју и настави борбу све док је то било могуће.

Историјски значај Шемса Мидовића не лежи само у његовој личној храбрости, већ и у симболичкој улози коју је имао. Он представља доказ да су муслимани у српској војсци били не само регрути или помоћне снаге, већ и борбени војници и команданти, спремни да преузму одговорност у најтежим тренуцима.

Мидовићев пример такође показује да је српска војска, у условима тоталног рата, функционисала као заједница у којој су верске разлике уступале место заједничком циљу – одбрани земље. Његова биографија снажно оповргава касније поједностављене представе о искључиво једнонационалној и једноверској српској војсци.

Иако је судбина Шемса Мидовића након 1915. године мање позната широј јавности, његово име остаје трајно везано за један од најдраматичнијих тренутака српске историје. Као каплар српске војске, муслиман по вери и командант батаљона, он заузима посебно место у историји Првог светског рата и представља један од најјаснијих примера лојалности, пожртвованости и војничке части муслимана у служби Краљевине Србије.

Сулејман Балић – јунак са Пештера и сенка Незнаног јунака

Сулејман Балић, пореклом из Дуге Пољане на Пештерској висоравни, припадао је генерацији муслимана из Санџака која је почетком XX века прихватила Краљевину Србију као своју државу и своју војну обавезу доживљавала као дужност и част. Пештер, као сурово и сиромашно, али поносно крашко подручје, дао је велики број издржљивих и ратно способних људи, навикнутих на тежак живот, оружје и дисциплину.

Након Балканских ратова и укључења Рашке области у састав Србије, Сулејман Балић је мобилисан у српску војску. Као муслиман, он није био изузетак, већ део ширег корпуса регрута исламске вероисповести који су служили у редовима српске војске, нарочито у јединицама састављеним од људи из јужних и југозападних крајева државе.

Сулејман Балић био је један од учесника у одбрани Београда 1915. године. Заједно са својим саборцима, бранио је прилазе граду у изузетно тешким условима, под непрекидном артиљеријском ватром, без довољно муниције и уз свест да је одбрана Београда у војничком смислу готово безизгледна. Ипак, борба се водила до крајњих граница издржљивости, јер је одбрана престонице имала огроман морални и симболички значај за целу Србију.

Погибија на Авали и предање о Незнаном јунаку

Према усменом предању и појединим публицистичким изворима, верује се да је Сулејман Балић погинуо на Авали, у борбама против немачких јединица које су настојале да сломе последње линије српске одбране. Управо у вези са том погибијом развило се једно од најснажнијих и најосетљивијих предања у српској историјској култури. Наиме, постоји широко распрострањено уверење да је Сулејман Балић могао бити Незнани јунак, српски војник кога су Немци, поштујући његову храброст, сахранили уз натпис:

,,Ein unbekannter serbischer Soldat."

„Непознати српски војник.“

Историјска наука, услед недостатка коначних архивских доказа, не може са сигурношћу да потврди овај идентитет. Међутим, сама чињеница да се један муслиман из Пештера доводи у везу са највишим симболом српске жртве у Првом светском рату има изузетну историјску и симболичку тежину.

Без обзира на то да ли је Сулејман Балић заиста био Незнани јунак или један од многих безимених хероја који су дали живот у одбрани Београда, његово име данас има снажну симболичку вредност. Оно представља доказ да су муслимани били активни и пожртвовани браниоци Србије и сведочанство да верска припадност није била препрека лојалности држави, али и као подсетник да је српска војска у Првом светском рату била заједница различитих људи повезаних истом судбином.

У том смислу, Сулејман Балић није само историјска личност, већ и симбол заједничке жртве. Његова судбина стоји раме уз раме са судбинама хиљада других војника, православних, муслимана и припадника других вера, који су у јесен 1915. године бранили Београд знајући да се боре унапред изгубљену битку, али и да тиме бране част, достојанство и историјско памћење Србије.

Сулејман Балић остаје једна од најпотреснијих фигура у историји Првог светског рата у Србији. Као муслиман из Пештера, војник српске војске и могући Незнани јунак, он представља снажан доказ да је историја Србије у Великом рату била сложенија, дубља и човечнија него што се често мисли. Његово име заслужује место не само у научним радовима, већ и у ширем јавном сећању као симбол заједничке борбе и жртве.

Мустафа Голубић (1889–1941) - муслиман, четник и човек сложеног балканског идентитета

Мустафа Голубић рођен је 1889. године у Стоцу, у Херцеговини, у муслиманској породици. Одрастао је у средини у којој су се у другој половини XIX и почетком XX века преплитали различити идентитети – верски, језички и национални. Управо у таквом амбијенту обликовао се и његов поглед на свет, који није био ограничен искључиво верском припадношћу, већ је снажно укључивао и осећај политичке и националне припадности српској државној и ослободилачкој идеји.

Још као младић, Голубић је био блиско повезан са круговима омладине и интелигенције који су се противили аустроугарској власти у Босни и Херцеговини. Образовао се у Београду, где је дошао у контакт са српским националним и револуционарним покретима. У том периоду није било необично да се муслимани, посебно у Херцеговини и Босни, национално изјашњавају као Срби, што се одражава и у савременим изворима који Мустафу Голубића бележе као Србина исламске вероисповести.

Четничка делатност у Балканским ратовима

Током Балканских ратова (1912–1913) Мустафа Голубић се прикључио српским четничким одредима, који су у том периоду били део ширег ослободилачког напора Краљевине Србије. Четнички покрет тог доба био је дубоко везан за државу и војску и представљао је форму добровољачког и специјалног ратовања у пограничним и новоослобођеним крајевима.

Голубићево учешће у четничким јединицама сведочи о високом степену поверења које му је указивано, али и о његовој личној спремности да оружјем учествује у борби за ослобођење и уједињење јужнословенских земаља под српским вођством. Његова муслиманска вера у том контексту није представљала препреку, већ је била део шире, сложене идентитетске слике тадашњег Балкана.

Мустафа Голубић у Првом светском рату

Са избијањем Првог светског рата, Мустафа Голубић наставио је да делује у корист Србије. Као човек од поверења, укључен је у активности које су превазилазиле класичну фронтовску службу. Иако детаљи његовог ангажмана у том периоду нису у потпуности документовани у доступним архивима, више извора указује на то да је био повезан са четничким и обавештајним структурама српске војске.

Овакав вид деловања био је карактеристичан за људе који су познавали терен, језик и локалне прилике и који су могли да се крећу у сложеним политичким и националним срединама. Управо због тога, Голубић представља пример муслимана који није био само обичан војник, већ активни учесник специјалних и поверљивих задатака српске државе у ратним условима. Мустафа Голубић је једна од оних личности које најбоље показују колико су идентитети на Балкану уочи Првог светског рата били сложени и флуидни.

Он је био муслиман по вери, Србин по националном осећању, четник и добровољац српске војске и човек који је Србију доживљавао као своју Отаџбину.

Његов пример је од посебне важности за разумевање учешћа муслимана у српској војсци, јер јасно показује да верска припадност није нужно одређивала политичку или националну лојалност. Напротив, код дела муслимана, нарочито у Босни и Херцеговини, српска државна идеја била је прихваћена као средство ослобођења од аустроугарске власти.

После рата

Иако је Мустафа Голубић познат и по својој каснијој, веома контроверзној улози између два рата и током Другог светског рата, тај део његове биографије не мења чињеницу да је у периоду Балканских ратова и Првог светског рата био лојалан Србији и активни учесник њеног ратног напора. Управо у том контексту он има своје место у историји муслимана у српској војсци.

Мустафа Голубић остаје једна од најрепрезентативнијих личности која показује да је српска војска у првој половини XX века била простор сложених, али стварних интеграција. Као муслиман и четник, он представља живи доказ да су заједничка борба, државна идеја и ослободилачки циљеви могли да превазиђу верске разлике и да створе јединствен фронт у одбрани Србије.

Мухамед Мехмедбашић – муслиман, Србин и борац за слободу

Мухамед Мехмедбашић (1886–1943), рођен у Стоцу у Херцеговини, једна је од најзначајнијих личности муслиманске вероисповести повезаних са српским националним и државним покретом уочи и током Првог светског рата. По занимању каменорезац, Мехмедбашић је још пре 1914. године био укључен у кругове омладинског и револуционарног покрета у Босни и Херцеговини, који су се борили против аустроугарске власти.

Као припадник покрета „Млада Босна“, Мехмедбашић је у историју ушао као једини муслиман непосредно укључен у припреме Сарајевског атентата 1914. године. Иако због околности није извршио напад, његова улога у организацији и његова спремност на жртву сведоче о снажно израженом осећају припадности српској националној и ослободилачкој идеји, коју он није доживљавао као верски ограничену.

Након атентата, Мехмедбашић је, за разлику од већине других учесника, успео да избегне хапшење и смртну казну, пребегавши преко Црне Горе у Краљевину Србију. Током Првог светског рата боравио је на територији Србије и био повезан са српским војним и обавештајним структурама, где је коришћен као поуздан човек за послове који су захтевали дискрецију, храброст и потпуну лојалност.

У српским изворима између два рата, али и у делу историографије, Мухамед Мехмедбашић је изричито описиван као Србин исламске вероисповести, што одражава идентитетски модел карактеристичан за крај XIX и почетак XX века, када национална припадност није нужно била везана за веру. Он сам је Србију доживљавао као своју државу и српску борбу као борбу за слободу свих Јужних Словена под аустроугарском влашћу.

После Првог светског рата живео је у Краљевини Југославији, а током Другог светског рата трагично је страдао 1943. године, убијен од усташких власти у Независној Држави Хрватској, што додатно сведочи о његовом доследном антиаустроугарском и антиусташком опредељењу. Мухамед Мехмедбашић заузима посебно место у историји муслимана у српској војсци и српском ратном напору, јер његова биографија јасно показује да верска припадност није била препрека снажном српском националном осећању, као ни спремности на највећу жртву за слободу.

Хасан Ребац – муслиман, Србин и интелектуалац југословенске идеје

Хасан Ребац рођен је 1890. године у Мостару, у Херцеговини у имућној муслиманској породици. Још у младости припадао је кругу образованих муслимана који су се национално и политички супротстављали аустроугарској власти у Босни и Херцеговини и који су своју будућност везивали за ослободилачку улогу Србије и јужнословенско уједињење.

Балкански ратови (1912–1913)

Током Балканских ратова 1912–1913. године, Хасан Ребац се борио као четник, учествујући у нерегуларним оружаним формацијама које су деловале у корист српске војске. Његово комитско ангажовање представља рану фазу активног учешћа у ослободилачким борбама против османске власти и сведочи о његовом јасном политичком и националном опредељењу.

Као припадник круга Младобосанаца и изразити противник аустроугарског режима, Хасан Ребац је након Сарајевског атентата 1914. године пребегао у Србију. У атмосфери репресије, хапшења и прогона свих који су били повезани са српском националном идејом, његов пребег представљао је свестан и ризичан чин политичког опредељења.

Наставник у Охриду

У октобру 1914. године, Хасан Ребац је, као „апсолвирани филозоф“, постављен за предметног наставника гимназије у Охриду. Ова епизода његове биографије показује да је истовремено припадао и интелектуалном слоју српског друштва, те да је био укључен у просветни и културни рад у новоослобођеним крајевима Краљевине Србије.

Добровољац и четник у Првом светском рату

Са избијањем Првог светског рата, Хасан Ребац се као добровољац укључио у српску војску. Током рата, био је припадник четничког одреда „Војводе Дулета“, којим је командовао капетан Душан Димитријевић. У саставу овог одреда учествовао је у борбама на Дрини, једном од најтежих и најкрвавијих ратишта у првој ратној години. Његово учешће у четничким акцијама сведочи о поверењу које му је указано, али и о његовој личној храбрости и спремности да преузме најопасније задатке у ратним условима.

Хасан Ребац је са српском војском прешао Албанију током њеног драматичног повлачења 1915–1916. године, делећи судбину војске и народа у једном од најтежих тренутака српске историје. Албанска голгота представљала је врхунац страдања, али и коначну потврду лојалности и истрајности добровољаца попут Ребца, који су, упркос глади, болестима и смрти, остали у строју.

Он представља један од најјаснијих примера муслимана који су се активно, оружано и свесно ставили у службу српске државе и њеног ослободилачког рата, и као такав има важно место у историји муслимана у српском војном напору 1912–1918. године.

По својим уверењима, припадао је оном делу муслиманске интелигенције који је себе сматрао Србима исламске вероисповести и заступао идеју ослобођења и уједињења Јужних Словена. Одбацивао је верску искључивост као основу политичког идентитета.

Ахмет Адемовић – нишки Ром, муслиман и српски војник три рата

Ахмет Адемовић представља један од најупечатљивијих, али и најређе помињаних примера мултиетничког и мултиконфесионалног карактера српске војске почетком XX века. Рођен у Нишу, Ром по националности и муслиман по вероисповести, Адемовић је као војник Краљевине Србије учествовао и у Балканским ратовима и у Првом светском рату, делећи судбину српске војске у два најтежа историјска сукоба тог времена.

Његова биографија је од посебног значаја јер показује да српска војска није била само простор националне мобилизације Срба, већ и институција у којој су припадници мањинских и често маргинализованих заједница могли да учествују као равноправни војници и да се истакну личном храброшћу.

Ахмет Адемовић у Кумановској бици 1912. године

Као војник српске војске је учествовао у Кумановској бици (23–24. октобар 1912), у једној од најзначајнијих победа српске војске у Првом балканском рату. Та битка представљала је преломни тренутак у слому османске војне власти у Вардарској Македонији и имала је далекосежне политичке и војне последице.

За њега се везује чувена анегдота, када је као војни трубач, по магли се привукао османским линијама. Познавајући турске трубне знаке за јуриш и повлачење, почео османској војсци да труби повлачење, а нашој трубни знак за напад, уневши тада озбиљну конфузију у турске одреде и овим чином допринео победи српске војске.

Ахмет Адемовић у Првом светском рату

Са избијањем Првог светског рата 1914. године, Ахмет Адемовић је поново мобилисан у српску војску. Као искусан ратник, са већ стеченим фронтовским искуством из Балканских ратова, он је припадао групи војника који су представљали ослонац јединица у првим годинама рата. Иако архивски извори не бележе детаљно његов ратни пут по јединицама и бојиштима, његово присуство у српској војсци током Великог рата неспорно је потврђено у мемоарским и публицистичким изворима. Он је, као и хиљаде других војника, пролазио кроз периоде борби, повлачења, оскудице и сталне опасности, без икаквих привилегија у односу на остале.

Носилац је војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, као и још неколико одликовања и признања. Иако се Карађорђева звезда у популарној публицистици везује за догађај из Кумановске битке 1912., он је ипак ово одликовање добио за заслуге у Првом светском рату. Ахмед је одликован за своје заслуге у рату против Аустроугара 1914-1915. године декретом ФАОБр. 11123 од 15.06.1915. године.

Ахмед Адемовић је био толико поносан на свој подвиг и Карађорђеву звезду да никада није скинуо одликовање до краја живота. Током Другог светског рата, Немци су погубили двојицу његових синова – Ређу и Раму. Њега лично су поштедели. Један немачки официр му је поштедео живот видевши на реверу Орден Карађорђеве звезде који је носио са собом. Ахмед је последње године живота провео у сиромаштву, са својим унуком Фадилом. Умро је у децембру 1965. године у 92. години живота.

Рустем Сејдић – трубач Гвозденог пука и јунак са Кајмакчалана

Рустем Сејдић, рођен у Јабланици код Лесковца, једна је од најупечатљивијих личности српске војне историје у Првом светском рату, иако није био ни официр ни командант. Био је војни трубач чувеног Гвозденог пука – II пешадијског пука „Књаз Михаило“ Моравске дивизије I позива – јединице која је стекла готово легендарни статус због изузетних жртава, храбрости и борбене издржљивости. Рустем Сејдић био је муслиман по вероисповести и Ром по националности.

У српској војсци трубач није био само музичар. Труба је била средство командовања, нарочито у условима битке, када се глас команданта није могао чути, а радио-веза није постојала. Сигнали за јуриш, повлачење, збор и узбуну често су значили разлику између реда и хаоса, победе и слома. Због тога су трубачи били изложени истој, а често и већој опасности од пешадинаца. Морали су да буду у првим линијама, видљиви и чујни, што их је чинило лаком метом непријатељске ватре. Рустем Сејдић је ту улогу прихватио са пуном свешћу о ризику.

Албанска голгота и Албанска споменица

Са својим пуком, Рустем Сејдић је прошао Албанску голготу 1915–1916. године, један од најтрагичнијих и најтежих тренутака у историји српске војске. Повлачење преко албанских планина, глад, болести, зима и стална опасност од напада однели су десетине хиљада живота. За преживљавање овог повлачења и наставак борбе, Сејдић је одликован Албанском споменицом, једним од најзначајнијих признања српске војске. То одликовање није добијано формално – оно је било симбол личне издржљивости и учешћа у једном од најтежих искустава у историји модерног ратовања.

Кајмакчалан – ноћ када је труба спасла пук у долини Црне реке

Име Рустема Сејдића најдубље је уписано у историју српске војске кроз један догађај са Кајмакчалана, у ноћи између 29. и 30. октобра 1916. године. Тада је Гвоздени пук добио задатак да заустави снажан продор бугарских јединица Рилске дивизије, елитне формације познате по жестоким јуришима и борби прса у прса, често уз употребу бомби и ножева. Те ноћи, непријатељ је три пута јуришао и три пута избацивао српске војнике из ровова. Трећи јуриш био је критичан – постојала је реална опасност да српске јединице буду потиснуте ка Црној реци, што би значило тежак пораз и пробој фронта.

У том пресудном тренутку, без изричитог наређења, одједном се зачуо снажан и јасан звук трубе – знак за јуриш. Тај звук је, по сведочењима учесника, деловао као тренутни преокрет: војници су кренули напред „као да их је неко повукао“, без оклевања и страха. Јуриш је успео, непријатељ је одбијен, а положаји су задржани. Када је свануло, откривено је зашто су бугарски војници толико жестоко нападали – на попришту борбе пронађено је буре пуно рума, што је, према сећањима, делимично објашњавало њихову упорност и неуобичајену агресивност.

„Па макар ме стрељали“

Након битке, командант Гвозденог пука, пуковник Димитрије Милић, затражио је објашњење за самовољно дат знак за јуриш. Када је Рустем Сејдић доведен пред њега, упитан је: „Ко је тебе овластио да употребиш ту твоју трубу и даш знак за јуриш?“. Рустем је, према сведочењима, мирно и одлучно одговорио:

„Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали.“

Овај одговор ушао је у војничко предање као један од најјачих примера личне иницијативе, одговорности и храбрости у српској војсци. Рустем није кажњен, напротив, његов поступак је препознат као чин који је спасао јединицу и положај.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Balkan Trip televizija (@balkantrip_)

Наслеђе и значај

Рустем Сејдић није оставио за собом војне мемоаре нити високе чинове, али је оставио нешто много трајније – пример како појединац може у пресудном тренутку утицати на ток битке. Он је уједно и деда чувеног трубача Фејата Сејдића, чиме се ратна традиција српске војске наставила у културној и музичкој баштини.

Његова биографија представља снажан доказ да су у српској војсци у Првом светском рату муслимани и Роми били не само присутни, већ и незаменљиви. Рустем Сејдић остаје симбол војничке части, оданости и храбрости, али и подсетник да историју не чине само генерали и политичари, већ и „обични“ људи који у правом тренутку учине нешто изузетно.

Приредио Јован П. Милинковић, професор историје

Литература:

Књиге:

Миљан Милкић, Верска служба у српској војсци у Првом светском рату, Београд, 2016. (https://www.isi.mod.gov.rs/cir/287/miljan-milkic-verska-sluzba-u-srpskoj-vojsci-u-prvom-svetskom-ratu-287)
Christoph Neumayer; Erwin A. Schmidl (eds.), The Emperor’s Bosniaks: The Bosnian-Herzegovinian Troops in the k.u.k. Army – History and Uniforms 1878 to 1918, Vienna, 2008. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/bibliography/rbw5b6q6/)
Werner Schachinger, Die Bosniaken kommen! Elitetruppe in der k.u.k. Armee 1879–1918, Graz; Stuttgart, 1994. (https://www.zvab.com/9783702005740/Bosniaken-kommen-Elitetruppe-k.u.k-Armee-3702005749/plp)
Robert J. Donia, Islam Under the Double Eagle: The Muslims of Bosnia and Hercegovina, 1878–1914, Boulder, 1981. (https://archive.org/details/islamunderdouble0000doni)
Richard C. Hall, Balkan Breakthrough: The Battle of Dobro Pole 1918, Bloomington, 2010. (https://journals.sagepub.com/doi/pdf/10.1177/0968344511422316b?download=true)
Министарство иностраних дела и вера (Бугарска), Diplomaticheski dokumenti po uchastieto na Bŭlgariya v Evropeiskata voina (Дипломатска документа…), Софија, 1921. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/bulgaria/?format=pdf)
Главни ђенералштаб (Краљевина СХС/Југославија), Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914–1918 (вишетомна службена историја), Београд, 1920-е/1930-е. (https://velikirat.rs/biblioteka-page/veliki-rat-srbije-page/ ; https://velikirat.nb.rs/items/show/385)

Студије и научни/стручни чланци

Miljan Milkić, „From Ottoman Vassals to Serbian Soldiers: Muslim Population in Serbian Army 1914–1915“, у: зборнику The Great War in 1915 (https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/milkic_1915_1509631497.pdf).
Miljan Milkić, Verska služba u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Београд, 2016.
M. Jagodić, Novi krajevi Srbije (1912–1915), Београд, 2013. (https://www.academia.edu/30519247/M_Jagodic_NOVI_KRAJEVI_SRBIJE_1912_1915_Filozofski_fakultet_Beograd_2013)
Jovana Šaljić Ratković, „Muslimani novih oblasti Srbije u српској војсци током Првог светског рата“, у: Srbi i Prvi svetski rat 1914–1918, ур. Д. Р. Живојиновић, Београд, 2015. (https://rih.iib.ac.rs/362/ )
Чланак о наредбама за Рамазан и Бајрам у српској војсци (PDF) (https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/milkic_specijal_vig_1579612393.pdf)
Christoph Neumayer, „Bosniak Regiments (Austria-Hungary)“, 1914-1918-online: International Encyclopedia of the First World War, 2017. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/bosniak-regiments-austria-hungary/)
(Аутор у 1914-1918-online), „Islam in Austria-Hungary“, 1914-1918-online, 2019. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/islam-in-austria-hungary/)(Р. C. Hall), „Bulgaria in the First World War“ (https://www.jstor.org/stable/24455092).
Evangelos Karagiannis, „The Pomaks in Bulgaria and Greece: Comparative Remarks“, Euxeinos, 2012. (https://gce.unisg.ch/fileadmin/user_upload/HSG_ROOT/Institut_GCE/Euxeinos/8/Karagiannis__Euxeinos_8_2012.pdf).
(Зборник/монографија – ислам/Босна у Хабзбуршкој): Faith and Loyalty: Bosniaks and the Austro-Hungarian Empire (PDF: https://iiit.org/wp-content/uploads/Faith-and-Loyalty-_-Bosniaks-and-the-Austro-Hungarian-Empire-1.pdf).
Danilo Šarenac, Aleksandar R. Miletić, Između diskriminacije i neplanirane integracije: Albanci i Bošnjaci u srpskoj uniformi 1914-1918., Centar za istorijske studije i dijalog, Novi Sad, 2020. (https://www.researchgate.net/publication/350517079_Izmedu_diskriminacije_i_neplanirane_integracije_Albanci_i_Bosnjaci_u_srpskoj_uniformi_1914-1918_Ndermjet_diskriminimit_dhe_integrimit_te_paplanifikuar_Shqiptaret_dhe_boshnjaket_ne_uniformen_serbe_ne_v)

Новински чланци и популарно-историјски текстови

RTS, „Ahmed Ademović, zaboravljeni heroj Kumanovske bitke“, Београд, 2018. (https://www.rts.rs/lat/vesti/drustvo/3306197/ahmed-ademovic-zaboravljeni-heroj-kumanovske-bitke.html).
Večernje novosti, „Kako su Amet Ametović i Rustem Sejdić…“, 2021. (https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/977163/srpska-truba-turke-bugare-naterala-povlacenje-kako-amet-ametovic-rustem-sejdic-uticali-velike-pobede-nase-vojske-ratovima).
RTS, „Bojnik odaje počast… deda Rustemovoj trubi…“, 2020. (https://www.rts.rs/lat/magazin/svet-poznatih/4196571/bojnik-odaje-pocast-svojim-sejdicima-i-deda-rustemovoj-trubi-sa-solunskog-fronta.html).
Telegraf, „Ovo nas nisu učili… Rustem Sejdić…“, 2016. (https://www.telegraf.rs/vesti/2274025-ovo-nas-nisu-ucili-kako-je-cuveni-romski-trubac-nadmudrio-neprijatelja-i-poveo-srpsku-vojsku-u-juris).
Al Jazeera Balkans, „Sulejman Balić – neznani junak sa Avale?“, 2016. (https://balkans.aljazeera.net/teme/2016/11/18/sulejman-balic-neznani-junak-sa-avale).
(локални портал), „Sejdićev deda bio pripadnik Gvozdenog puka“, 2017. (https://www.juznasrbija.info/lat/drustvo/sejdicev-deda-bio-pripadnik-gvozdenog-puka.html).
(ауторски текст – бошњачки портал), Џeнис Шаћировић, текст о муслиманским батаљонима/Шемсу Мидовићу, 2018. (https://bosnjaci.net/print.php?pid=64741).

Текстови са Википедије (брза оријентација и упутнице)

„Ахмед Адемовић“ (https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D1%85%D0%BC%D0%B5%D0%B4_%D0%90%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B).
„Мухамед Мехмедбашић“ (https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D1%83%D1%85%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%B4_%D0%9C%D0%B5%D1%85%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%9B).
„Mustafa Golubić“ (SH Википедија) (https://sh.wikipedia.org/wiki/Mustafa_Golubi%C4%87).
„ХасанРебац“ (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D1%86).
„Bosnian-Herzegovinian Infantry (Bosniaken)“ (https://en.wikipedia.org/wiki/Bosnian-Herzegovinian_Infantry).
„Bulgaria during World War I“. (https://en.wikipedia.org/wiki/Bulgaria_during_World_War_I).
„Monument to the Unknown Hero (Avala)“ (контекст полемика о идентитету Незнаног јунака) (https://en.wikipedia.org/wiki/Monument_to_the_Unknown_Hero).

Муслимани у војци Краљевине Србије у Првом светском рату - други део