Када се говори о српској војсци у Првом светском рату, у колективном сећању најчешће се појављује слика страдалничке, али јединствене армије православног српског народа, која је у неравноправној борби одбранила част и опстанак своје државе. Та слика није погрешна, али није ни потпуна. Историјска стварност била је сложенија, људскија и, у много чему, изненађујућа.
У редовима српске војске у Великом рату нису се налазили само православни Срби. Раме уз раме са њима борили су се и муслимани, људи различитог порекла, језика и културног наслеђа:
-словенски муслимани из Санџака и Македоније,
-Горанци,
-Роми исламске вероисповести,
-Турци из градских средина,
-па и поједини Арбанаси.
Они су били пешадинци, подофицири, трубачи, четници, обавештајци и духовници. Бранили су Београд, пролазили Албанску голготу, гинули на Авали и Кајмакчалану, делили глад, болест и страх са осталим војницима српске војске.
Поштовање верских права муслимана у српској војсци није било само питање принципа, већ и важан фактор стабилности и лојалности. У војсци која је водила исцрпљујући одбрамбени рат, свако осећање неправде или верске дискриминације могло је имати озбиљне последице. Управо зато, српска команда је у пракси настојала да муслимане третира као пуноправне војнике, а не као привремени или сумњиви елемент.
Судбине Шемса Мидовића, Сулејмана Балића, Ахмета Адемовића, Рустема Сејдића и многих других муслимана у српској војсци показују да су верска права, иако ограничена ратним околностима, била довољно поштована да омогуће снажан осећај припадности заједничком ратном напору. Верска права муслимана у српској војсци током Првог светског рата представљају важан доказ да је та војска, упркос тешким историјским околностима, функционисала као мултиконфесионална заједница. Поштовање исламских верских обичаја, присуство имама, разумевање за верске празнике и настојање да се очува достојанство муслиманских војника показују да српска држава није водила рат против вере, већ рат за опстанак.
Њихово учешће није било ни једноставно ни једнозначно. Србија је у рат ушла као држава која је тек недавно проширила своје границе и у свој састав укључила области са бројним муслиманским становништвом. Истовремено, Османска империја је уласком у рат прогласила „џихад“ (,,свети рат") против сила Антанте, док је новоформирана албанска држава још тражила свој пут између неутралности, савезништва и великих сила.
У таквом вртлогу политике, вере и рата, избор појединца да остане у српској војсци и дели њену судбину добија посебну тежину.
И управо зато прича о муслиманима у српској војсци није споредна епизода, већ важан део целине. Она показује да српска војска у Првом светском рату није била само национална армија, већ и заједница људи различитих вера и порекла, повезаних истим ровом, истом муком и истом надом у опстанак.
Овај текст настоји да осветли управо ту, често прећутану страну Великог рата, причу о муслиманима у српској војсци, њиховој улози, изборима и жртви, као нераскидивом делу историје Србије у Првом светском рату.
Муслимани у Краљевини Србији и њихова регрутација
Почетком XX века Краљевина Србија била је држава у наглом територијалном и друштвеном преображају. После Балканских ратова 1912–1913. године, Србија је значајно проширила своје границе и у свој државни оквир укључила области са бројним муслиманским становништвом: Рашку област (Санџак), Косово и Метохију и Вардарску Македонију. Ове промене су утицале не само на политичку и административну структуру државе, већ и на њен војни систем, укључујући и питање регрутовања нових поданика.
Муслимани у Краљевини Србији нису чинили јединствену заједницу. По пореклу, језику и историјском искуству, међу њима су били словенски муслимани из Рашке области (Санџака) и Македоније, Горанци са Шар-планине, Турци из градских средина, Роми исламске вероисповести, као и Арбанаси. Њихов однос према српској држави био је различит и условљен бројним факторима: традицијом живота у Османском царству, локалним околностима, економским интересима, али и појавом нових националних идеја на Балкану.
Са избијањем Првог светског рата 1914. године, Србија се нашла у ситуацији тоталне мобилизације. Потреба за људством била је огромна, али је држава истовремено била свесна осетљивости питања регрутовања муслимана. Ова осетљивост била је додатно појачана уласком Османске империје у рат крајем 1914. године, када је султан, као верски ауторитет, прогласио „џихад“ против сила Антанте. Тај чин је имао снажан симболички утицај, нарочито код дела муслиманског становништва које је и даље осећало верску и културну повезаност са Османским царством.
Због тога је српска војска пажљиво и постепено приступала регрутовању муслимана. Регрутовање није спровођено механички нити униформно, већ уз сталну процену локалних прилика и расположења. Посебна пажња посвећивана је муслиманима из јужних крајева, као и онима код којих су верски и национални сентименти могли бити у сукобу са војном обавезом. Истовремено, српске власти су настојале да јасно ставе до знања да рат који Србија води није усмерен против ислама као вере, већ против држава Централних сила.
Регрутни одзив муслимана био је различит. У појединим срединама био је солидан, у другим слабији, а било је и случајева избегавања војне обавезе или дезертерства, понекад и у већим групама. Ипак, историјски је важно нагласити да се не може говорити о колективном одбијању службе. Значајан број муслимана остао је у српској војсци, учествовао у борбама, делио судбину повлачења преко Албаније и наставио рат на Солунском фронту. Неки су у тим борбама и живот дали за Србију.
Посебну улогу у процесу регрутовања имала је и новоформирана албанска држава (1912). Арбанаси са Косова и Метохије и из Македоније често су осећали везаност за ту државу, иако њен став према рату није био јединствен. Док су неки албански политички кругови заступали неутралност, други су били наклоњени Антанти, пре свега кроз деловање Есад-паше Топтанија, док је део албанских првака био оријентисан ка Аустро-Угарској, која је имала важну улогу у стварању албанске државе и настојала да Србији онемогући излазак на Јадранско море. Ова сложена политичка ситуација утицала је и на понашање појединаца у српској војсци.
Српска држава је, уз регрутовање, настојала да муслиманима обезбеди и основна верска права у војсци. Уведена је исламска верска служба са војним имамима, уважавани су верски празници кад год је то било могуће, а постојало је и разумевање за специфичности исламске верске праксе. Ове мере имале су за циљ не само поштовање верских слобода, већ и јачање осећаја припадности држави и војсци.
У целини посматрано, муслимани у Краљевини Србији током Првог светског рата били су део сложеног и променљивог друштвеног пејзажа. Њихова регрутација и учешће у рату одвијали су се у условима снажних политичких, верских и националних притисака. Ипак, упркос свим тешкоћама, значајан број муслимана прихватио је војну обавезу и учествовао у одбрани Србије, чиме су постали саставни део њене ратне историје.
Овај аспект прошлости показује да је Краљевина Србија у Првом светском рату била више од националне државе у уском смислу – била је заједница различитих људи, који су у изузетно тешким временима морали да доносе сложене и често трагичне изборе.
Верска права муслимана у српској војсци
Једно од кључних, а често занемарених питања приликом разматрања положаја муслимана у српској војсци током Првог светског рата јесте питање верских права и верске слободе. У условима тоталног рата, сталних борби, повлачења, глади и болести, поштовање верских обичаја било је тешко обезбедити и у најуређенијим армијама тог времена. Ипак, доступни извори показују да је српска војска настојала да, у мери у којој су то ратне прилике дозвољавале, поштује верска права муслиманских војника и да их интегрише као равноправне припаднике оружаних снага Краљевине Србије.
После Балканских ратова 1912–1913. године, Србија је у свој састав укључила области са значајним муслиманским становништвом – Рашку област (Санџак), Косово и Метохију и Вардарску Македонију. Са мобилизацијом муслимана у српску војску јавила се и практична потреба да се њихова верска уверења уважe, не само из хуманих разлога, већ и ради очувања морала, дисциплине и лојалности у јединицама.
Најјаснији доказ институционалног приступа верским правима муслимана било је постојање исламске верске службе у српској војсци. Током Првог светског рата у српској војсци су деловала два војна имама – Мехмед Хашимић и Абдул Баки. Њихова улога била је да брину о духовним потребама муслиманских војника, да обављају молитве и верске обреде, као и да буду посредници између војне команде и муслиманских јединица у питањима верске праксе.
Присуство имама имало је посебан значај у контексту уласка Османске империје у рат и проглашења „џихада“ против сила Антанте. У таквим околностима, српска војска је настојала да јасно покаже да не води рат против ислама као вере, већ да муслимане третира као своје војнике и поданике, са пуним правом на верску слободу.
Рамазан, Бајрам и верске обавезе
Српска војна команда је, у оквиру могућности, уважавала исламске верске празнике и обавезе. Архивски документи и наредбе из ратног периода показују да су муслимански војници:
- током Рамазана били, кад год је то било могуће, ослобађани тежих унутрашњих дужности и физички најзахтевнијих послова;
- за време Бајрама, који је трајао три дана, често били потпуно ослобађани војних обавеза, осим у случајевима непосредне борбе;
- имали право на заједничку молитву и верске обреде, нарочито у позадини и логорима.
Ове мере нису увек могле бити доследно примењиване на фронту, али сама чињеница да су постојале као званична пракса говори о односу српске војске према муслиманским војницима.
Исхрана и верски прописи
Посебно осетљиво питање представљала је исхрана, јер исламска вера забрањује конзумирање одређених намирница. Исламски закони о исхрани или Халал храна представљају низ прописа из Курана датих у Шеријатском закону, којих се придржавају припадници исламске вероисповести, а односе се на врсту хране која се сме конзумирати, као и на начин њене обраде и припреме. Ови прописи такође се односе и на пиће. Појам халал (арап. حَلَال) на арапском значи „дозвољено”, односно „легално”, а користи се за храну и пиће који су допуштени, насупрот харам (арап. حَرَامْ), односно недопуштеној храни и пићу.
У условима рата, када је и основна исхрана била оскудна, није увек било могуће у потпуности испоштовати све верске прописе. Ипак, постоје бројна сведочанства да су командири и интендантске службе, кад год је то било изводљиво, настојали да муслиманима обезбеде храну која није у супротности са њиховим верским уверењима, или барем да покажу разумевање за одбијање појединих оброка.
Имами у српској војсци - верска служба, лојалност и духовна подршка муслиманским војницима
Присуство имама у српској војсци током Првог светског рата представља један од најјаснијих и најконкретнијих доказа да је Краљевина Србија настојала да своју војску организује као мултиконфесионалну институцију, у којој се, упркос ратним условима, водило рачуна о верским потребама свих војника. Иако бројчано малобројни, имами су имали значајну улогу у очувању морала, дисциплине и лојалности муслиманских војника.
Српска војска је и пре Првог светског рата имала развијену верску службу, првенствено за православне војнике, али је у ратним условима та служба проширена и на друге конфесије. Поред православних војних свештеника и једног војног рабина, у српској војсци су током Великог рата деловала и два војна имама.
Њихова улога није била само формална. Присуство имама у српској војсци имало је вишеструки значај:
- Верски значај – омогућавало је муслиманима да, у мери у којој је то било могуће у ратним условима, упражњавају своју веру и молитву.
- Морални значај – пружали духовну утеху у условима рата, глади и страдања, доприносили одржавању дисциплине и поверења у војној хијерархији.
- Политички и државни значај – показивало је да Србија муслимане не доживљава као стран елемент, већ као своје поданике и војнике. Имами су посредовали између војне команде и муслиманских војника у питањима верских обичаја,
- Симболички значај – имами су били доказ да српска војска није била искључиво православна, већ војска у којој су и муслимани имали своје место и достојанство.
Посебно је важно нагласити да се деловање имама одвијало у време када је Османска империја, као врховни ауторитет сунитског ислама, уласком у рат прогласила џихад против сила Антанте. У таквим околностима, постојање имама који су били лојални српској држави имало је велики политички и морални значај. Деловање имама Мехмеда Хашимића и Абдула Бакија јасно показује да је српска војска, упркос свим искушењима Великог рата, настојала да остане војска свих својих војника, без обзира на веру и да управо у тој разноликости пронађе снагу за опстанак и победу.
Сахрана погинулих муслимана
Верска права муслимана поштована су и у случају смрти. Где год су услови то дозвољавали, погинули муслимански војници сахрањивани су по исламским обичајима, уз присуство имама или уз помоћ сабораца који су познавали верске прописе. Ова пракса имала је велики значај за очување достојанства погинулих и за морал преживелих војника.
Према исламском закону, покојника треба сахранити што је пре могуће. Што значи да сахрана почиње одмах. Да би се тело припремило за сахрану, мора се опрати (гусул) и покрити (кафан). По правилу, купање обављају блиски сродници истог пола као и покојник. Тело се пере најмање 3 пута. За покривање, односно увијање, користе се 3 тканине – доња, горња и велика за цело тело. Овај верски обичај је испоштован кад год је то било могуће.
Процена броја муслимана регрутованих у српску војску током Првог светског рата
Тачан број муслимана регрутованих у војску Краљевине Србије током Првог светског рата није могуће утврдити са апсолутном прецизношћу, пре свега због непотпуности архивске грађе, ратних губитака документације и чињенице да у војним евиденцијама верска припадност није увек систематски бележена. Ипак, на основу доступних демографских података, регрутних спискова, извештаја војних команди и радова савремене историографије, могуће је дати реалистичну и научно одрживу процену.
После Балканских ратова (1912–1913), у Краљевини Србији се нашло између 350.000 и 400.000 муслимана, што је чинило приближно 10–12% укупног становништва проширене државе. Највећа концентрација муслимана била је у:
- Рашкој области (Санџаку),
- Косову и Метохији,
- Вардарској Македонији,
- појединим градским срединама (Скопље, Битољ, Ниш, Нови Пазар, Приштина).
Од укупног броја муслимана, мушкарци способни за војну службу (приближно старосна категорија од 18 до 45 година) чинили су око 20–25% популације, што даје регрутни потенцијал од 70.000 до 100.000 лица.
Међутим, треба нагласити да регрутовање није спровођено истовремено и равномерно. Српска војска је пажљиво приступала мобилизацији муслимана, нарочито 1914–1915. године, део муслимана је био изузет из мобилизације или је мобилисан касније, а било је избегавања службе, али и добровољног остајања у јединицама.
Конкретни подаци из извора и укупна процена
Истраживања (нарочито радови Миљана Милкића) указују да се у јануару 1915. године у Нишу налазило око 7.000 муслиманских регрута на обуци, у појединим дивизијским областима (Ибарска, Моравска, Вардарска) формиране су јединице са значајним уделом муслимана и у одбрани Београда 1915. године учествовало је око 1.500 муслимана.
Ови подаци указују да је у одређеним фазама рата у активном саставу било више хиљада муслимана истовремено.
На основу свих доступних података, у историографији се као најреалистичнија процена може навести да је током читавог Првог светског рата у српску војску било регрутовано и/или мобилисано између 20.000 и 30.000 муслимана. Овај број обухвата:
- војнике који су прошли обуку и били распоређени у јединице,
- оне који су учествовали у борбама 1914–1915,
- муслимане који су касније укључени у војску након повлачења и реорганизације.
Нижа граница (око 20.000) одражава конзервативну процену, док горња (око 30.000) укључује и краткотрајно мобилисане, помоћне и накнадно укључене војнике.
Напомена о губицима
Иако не постоје прецизни подаци о губицима муслимана у српској војсци, с обзиром на укупне губитке српске војске (око 370.000 погинулих и умрлих војника), може се оправдано претпоставити да су хиљаде муслимана изгубиле живот у борбама, током повлачења преко Албаније или од болести и исцрпљености.
Иако не постоје потпуно прецизни подаци, на основу демографских показатеља и расположивих извора може се проценити да је током Првог светског рата у војску Краљевине Србије било регрутовано између 20.000 и 30.000 муслимана, који су, у различитим фазама рата, учествовали у борбама, повлачењу и каснијој реорганизацији српске војске.
Закључак
Судбина муслимана у српској војсци током Првог светског рата уписана је у исту страницу историје у коју су уписана имена свих оних који су у најтежем часу стали у одбрану Србије. То је страница натопљена знојем, крвљу и жртвом, али и страницa заједништва, части и људског достојанства. У рововима, на планинским превојима, у повлачењу кроз албанска беспућа и у јуришима на Солунском фронту, муслимани су делили исту судбину са својим саборцима, не као издвојена група, већ као нераздвојни део српске војске.
Они нису били тек број у регрутним списковима, нити пука статистика рата. Били су људи са именима и завичајима, са својим молитвама и надама, са својим страхом и храброшћу. Били су каплари и војници, трубачи и четници, имами и безимени пешадинци. Били су браниоци Београда и страдалници Албанске голготе, борци Кајмакчалана и чувари последњих линија слободе. Њихова вера није их одвајала од сабораца, она је, као и код других, била лична снага у часу искушења.
Српска војска, упркос рату који је претио да уништи све што је људско, успела је да сачува достојанство заједнице. Присуство имама, поштовање верских обичаја, поверење указано муслиманским војницима у најтежим борбама – све то говори да Србија није брањена мржњом, већ заједничком жртвом и узајамним поштовањем. У тренутку када је опстанак био једино мерило, српска војска је показала да је могуће бити снажан управо зато што се не одриче човечности.
Имена Шемса Мидовића, Сулејмана Балића, Ахмета Адемовића, Рустема Сејдића, Мустафе Голубића, Мухамеда Мехмедбашића и хиљада других, познатих и непознатих, стоје данас као сведочанство једне дубоке истине - да слобода Србије није брањена само једном вером или једним именом, већ рукама многих, срцима различитих и жртвом заједничком. Међу тим именима има и оних који су остали без гроба и оних који почивају као „незнани“, али ниједна од тих жртава није безимена у историјском памћењу.
Зато се сећање на муслимане у српској војсци у Првом светском рату не сме посматрати као издвојена епизода, већ као део темеља на којем је Србија преживела највећу трагедију своје историје. То сећање обавезује да се прошлост не поједностављује, да се жртва не дели по верској или етничкој линији и да се истина о заједничкој борби чува као морална вредност.
У тишини споменика, у сенци Авала и Кајмакчалана, у именима уклесаним и неуклесаним, стоји опомена и завет: да су Србију бранили они који су је осећали као своју Отаџбину, без обзира на веру и да је управо у том заједништву лежала њена највећа снага. Та истина остаје као трајно наслеђе Великог рата – наслеђе које припада свима нама. Овај аспект историје допуњује слику српске војске у Великом рату и показује да је њена снага, поред храбрости и жртве, почивала и на способности да у најтежим временима очува узајамно поштовање међу људима различитих вера и порекла.
Више о доприносу истакнутих муслимана у српској војсци на овом линку.
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
Литература:
Књиге:
- Миљан Милкић, Верска служба у српској војсци у Првом светском рату, Београд, 2016. (https://www.isi.mod.gov.rs/cir/287/miljan-milkic-verska-sluzba-u-srpskoj-vojsci-u-prvom-svetskom-ratu-287)
- Christoph Neumayer; Erwin A. Schmidl (eds.), The Emperor’s Bosniaks: The Bosnian-Herzegovinian Troops in the k.u.k. Army – History and Uniforms 1878 to 1918, Vienna, 2008. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/bibliography/rbw5b6q6/)
- Werner Schachinger, Die Bosniaken kommen! Elitetruppe in der k.u.k. Armee 1879–1918, Graz; Stuttgart, 1994. (https://www.zvab.com/9783702005740/Bosniaken-kommen-Elitetruppe-k.u.k-Armee-3702005749/plp)
- Robert J. Donia, Islam Under the Double Eagle: The Muslims of Bosnia and Hercegovina, 1878–1914, Boulder, 1981. (https://archive.org/details/islamunderdouble0000doni)
- Richard C. Hall, Balkan Breakthrough: The Battle of Dobro Pole 1918, Bloomington, 2010. (https://journals.sagepub.com/doi/pdf/10.1177/0968344511422316b?download=true)
- Министарство иностраних дела и вера (Бугарска), Diplomaticheski dokumenti po uchastieto na Bŭlgariya v Evropeiskata voina (Дипломатска документа…), Софија, 1921. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/bulgaria/?format=pdf)
- Главни ђенералштаб (Краљевина СХС/Југославија), Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914–1918 (вишетомна службена историја), Београд, 1920-е/1930-е. (https://velikirat.rs/biblioteka-page/veliki-rat-srbije-page/ ; https://velikirat.nb.rs/items/show/385)
Студије и научни/стручни чланци
- Miljan Milkić, „From Ottoman Vassals to Serbian Soldiers: Muslim Population in Serbian Army 1914–1915“, у: зборнику The Great War in 1915 (https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/milkic_1915_1509631497.pdf).
- Miljan Milkić, Verska služba u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Београд, 2016.
- M. Jagodić, Novi krajevi Srbije (1912–1915), Београд, 2013. (https://www.academia.edu/30519247/M_Jagodic_NOVI_KRAJEVI_SRBIJE_1912_1915_Filozofski_fakultet_Beograd_2013)
- Jovana Šaljić Ratković, „Muslimani novih oblasti Srbije u српској војсци током Првог светског рата“, у: Srbi i Prvi svetski rat 1914–1918, ур. Д. Р. Живојиновић, Београд, 2015. (https://rih.iib.ac.rs/362/ )
- Чланак о наредбама за Рамазан и Бајрам у српској војсци (PDF) (https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/milkic_specijal_vig_1579612393.pdf)
- Christoph Neumayer, „Bosniak Regiments (Austria-Hungary)“, 1914-1918-online: International Encyclopedia of the First World War, 2017. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/bosniak-regiments-austria-hungary/)
- (Аутор у 1914-1918-online), „Islam in Austria-Hungary“, 1914-1918-online, 2019. (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/islam-in-austria-hungary/)(Р. C. Hall), „Bulgaria in the First World War“ (https://www.jstor.org/stable/24455092).
- Evangelos Karagiannis, „The Pomaks in Bulgaria and Greece: Comparative Remarks“, Euxeinos, 2012. (https://gce.unisg.ch/fileadmin/user_upload/HSG_ROOT/Institut_GCE/Euxeinos/8/Karagiannis__Euxeinos_8_2012.pdf).
- (Зборник/монографија – ислам/Босна у Хабзбуршкој): Faith and Loyalty: Bosniaks and the Austro-Hungarian Empire (PDF: https://iiit.org/wp-content/uploads/Faith-and-Loyalty-_-Bosniaks-and-the-Austro-Hungarian-Empire-1.pdf).
- Danilo Šarenac, Aleksandar R. Miletić, Između diskriminacije i neplanirane integracije: Albanci i Bošnjaci u srpskoj uniformi 1914-1918., Centar za istorijske studije i dijalog, Novi Sad, 2020. (https://www.researchgate.net/publication/350517079_Izmedu_diskriminacije_i_neplanirane_integracije_Albanci_i_Bosnjaci_u_srpskoj_uniformi_1914-1918_Ndermjet_diskriminimit_dhe_integrimit_te_paplanifikuar_Shqiptaret_dhe_boshnjaket_ne_uniformen_serbe_ne_v)
Новински чланци и популарно-историјски текстови
- RTS, „Ahmed Ademović, zaboravljeni heroj Kumanovske bitke“, Београд, 2018. (https://www.rts.rs/lat/vesti/drustvo/3306197/ahmed-ademovic-zaboravljeni-heroj-kumanovske-bitke.html).
- Večernje novosti, „Kako su Amet Ametović i Rustem Sejdić…“, 2021. (https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/977163/srpska-truba-turke-bugare-naterala-povlacenje-kako-amet-ametovic-rustem-sejdic-uticali-velike-pobede-nase-vojske-ratovima).
- RTS, „Bojnik odaje počast… deda Rustemovoj trubi…“, 2020. (https://www.rts.rs/lat/magazin/svet-poznatih/4196571/bojnik-odaje-pocast-svojim-sejdicima-i-deda-rustemovoj-trubi-sa-solunskog-fronta.html).
- Telegraf, „Ovo nas nisu učili… Rustem Sejdić…“, 2016. (https://www.telegraf.rs/vesti/2274025-ovo-nas-nisu-ucili-kako-je-cuveni-romski-trubac-nadmudrio-neprijatelja-i-poveo-srpsku-vojsku-u-juris).
- Al Jazeera Balkans, „Sulejman Balić – neznani junak sa Avale?“, 2016. (https://balkans.aljazeera.net/teme/2016/11/18/sulejman-balic-neznani-junak-sa-avale).
- (локални портал), „Sejdićev deda bio pripadnik Gvozdenog puka“, 2017. (https://www.juznasrbija.info/lat/drustvo/sejdicev-deda-bio-pripadnik-gvozdenog-puka.html).
- (ауторски текст – бошњачки портал), Џeнис Шаћировић, текст о муслиманским батаљонима/Шемсу Мидовићу, 2018. (https://bosnjaci.net/print.php?pid=64741).
Текстови са Википедије (брза оријентација и упутнице)
- „Ахмед Адемовић“ (https://sr.wikipedia.org/srel/%D0%90%D1%85%D0%BC%D0%B5%D0%B4_%D0%90%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B).
- „Мухамед Мехмедбашић“ (https://sr.wikipedia.org/srel/%D0%9C%D1%83%D1%85%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%B4_%D0%9C%D0%B5%D1%85%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%9B).
- „Mustafa Golubić“ (SH Википедија) (https://sh.wikipedia.org/wiki/Mustafa_Golubi%C4%87).
- „ХасанРебац“ (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D1%86).
- „Bosnian-Herzegovinian Infantry (Bosniaken)“ (https://en.wikipedia.org/wiki/Bosnian-Herzegovinian_Infantry).
- „Bulgaria during World War I“. (https://en.wikipedia.org/wiki/Bulgaria_during_World_War_I).
- „Monument to the Unknown Hero (Avala)“ (контекст полемика о идентитету Незнаног јунака) (https://en.wikipedia.org/wiki/Monument_to_the_Unknown_Hero).
