Све о Кајмакчалану на једном месту - Први светски рат - Ратни планови великих сила
image
image
+381 62 514 566
Резервиши туру

Први светски рат - Ратни планови великих сила

  1. Европа на ивици планираног сукоба

Како је дошло до заоштравања односа великих сила прочитајте у првом делу.

Након уједињења Немачке 1871. године и слома европског система равнотеже успостављеног Бечким конгресом, европске силе су ушле у период интензивног војног планирања. Рат више није схватан као крајње средство, већ као реална и очекивана могућност. Генералштабови су постали централне институције државне моћи, а ратни планови су се развијали као синтеза војне доктрине, политичких циљева, технолошког напретка и географских ограничења.
Основна илузија свих великих сила била је уверење да ће будући рат бити кратак, одлучујући и вођен у складу са унапред утврђеним оперативним шемама. Та илузија је заједничка готово свим плановима насталим у периоду од краја XIX века до лета 1914. године.

  1. Немачки ратни план пред Први светски рат - Шлифенов план (Schlieffen-Plan)

Немачки ратни план пред Први светски рат представљао је врхунац европске генералштабске мисли на прелазу из XIX у XX век. Он није настао као изолована замисао појединца, већ као резултат дуготрајног развоја немачке војне доктрине, обликоване геополитичким положајем Немачког царства након уједињења 1871. године. Од тог тренутка Немачка се нашла у стратешки осетљивом положају: Француска је на западу неговала реваншистичке тежње због губитка Алзаса и Лорене, док је Русија на истоку представљала потенцијалну претњу својом бројношћу и територијалном дубином. Основни изазов немачке стратегије био је како избећи дуготрајан рат на два фронта или, ако он већ постане неизбежан, како га решити брзо и одлучно.

2.1 Политички и војни контекст

Уједињењем 1871. године Немачка је постала економски и војно моћна сила, али без природних граница и са израженим осећајем стратешке угрожености. Француска је након пораза у Француско-пруском рату остала трајно усмерена ка реваншу и повратку Алзаса и Лорене, док је Русија, као огромна континентална сила, могла мобилисати армије које су бројношћу надмашивале немачке.
У таквом окружењу, немачки генералштаб је сматрао да је рат на два фронта практично неминован. Управо из те претпоставке проистекла је потреба за планом који би Немачкој омогућио да једног противника елиминише пре него што се други у потпуности активира. Тај задатак преузео је гроф Алфред фон Шлифен (Graf Alfred von Schlieffen), начелник Великог генералштаба (Großer Generalstab) од 1891. до 1906. године.

2.2 Основне стратегије Шлифеновог плана

Шлифенов план је био усмерен ка једном централном циљу: брзом и одлучујућем поразу Француске. Полазна тачка била је процена да Русија, услед огромних територија и слабо развијене железничке инфраструктуре, неће бити у стању да брзо заврши мобилизацију. То је Немачкој остављало ограничен, али довољан временски простор за одлучујућу операцију на Западу.
Срж плана чинила је снажна офанзива десним крилом немачке војске, које је требало да обухвати француске снаге заобилазећи њихове утврђене положаје у Алзасу и Лорени. Продор преко Белгије и Луксембурга омогућавао је широк маневар, избегавање фронталних напада и брзо приближавање Паризу. Шлифен је замишљао да ово крило изврши дубоко опкољавање француске престонице и принуди Француску на капитулацију у року од шест до осам недеља.

Кључну улогу у реализацији овог плана имала је немачка железничка мрежа (випе о значају железнице на овом линку). Мобилизациони распореди, познати као „Kriegsfahrplan“, били су разрађени до најситнијих детаља и омогућавали су изузетно брзу концентрацију трупа на одређеним правцима. Истовремено, на Источном фронту су биле предвиђене само ограничене снаге, чији је задатак био да задрже Русе до окончања операција на Западу.


2.3 Кључне претпоставке и оперативна логика

Оперативна логика Шлифеновог плана почивала је на неколико чврстих уверења. Русија је посматрана као спор противник, неспособан да у кратком року угрози Немачку у пуном обиму. Због тога је брзина постала одлучујући фактор читаве стратегије. Напад и иницијатива сматрани су важнијим од одбране, док је дуготрајан рат исцрпљивања оцењен као крајње неповољан по Немачку.
Шлифен је такође инсистирао на строгој централизацији командовања. Сматрао је да сложени механизам масовне мобилизације и маневра може функционисати само ако је у потпуности подређен војној логици и ослобођен политичких интервенција. План је био замишљен као готова шема која се мора спровести без одступања, јер би свака измена могла довести до ланчане реакције поремећаја.

2.4 Модификације и недостатци плана

Након Шлифеновог повлачења, ратни план је наследио Хелмут фон Молтке млађи (Helmuth von Moltke der Jüngere). Иако је у основи задржао Шлифенову замисао, Молтке је унео низ измена које су постепено ослабиле првобитну концепцију. Десно крило, које је код Шлифена представљало кључ победе, релативно је ослабљено пребацивањем дела снага ка Алзасу и Лорени. Истовремено, појачана је пажња посвећена одбрани, што је успорило офанзиву кроз Белгију.
План је такође патио од недостатка оперативних резерви, неопходних за реаговање на неочекиване ситуације на бојишту. Политички фактори су додатно утицали на његову примену, нарочито питање кршења белгијске неутралности и дипломатске последице које је тај чин носио са собом. Све ове слабости постале су очигледне током немачког напредовања у лето и јесен 1914. године.

2.5 Снаге и слабости плана

Шлифенов план је имао значајне предности. Он је нудио јасно решење за проблем рата на два фронта, ослањао се на изузетно прецизну мобилизациону логистику и истицао офанзиву као главни инструмент победе.
Истовремено, његове слабости су биле подједнако изражене. План је прецењивао брзину и ефикасност десног крила, потцењивао способност противника да се прилагоди и остављао премало простора за импровизацију у условима реалног рата.

2.6 Закључак о немачком плану

У целини гледано, Шлифенов план је био теоријски изузетно доследан, али практично нефлексибилан. Он је оличавао немачку генералштабску логику победе кроз концентрацију снага, иницијативу и брзину. Међутим, управо та логичка затвореност, у комбинацији са политичким и оперативним компромисима уведеним од стране Молткеа млађег, довела је до његовог неуспеха. Немачка није успела да у бици на Марни закључи рат на Западу, чиме је сукоб прешао у фазу дуготрајног исцрпљивања – управо ону коју је Шлифен настојао да избегне.


  1. Француска уочи Великог рата - стратегија обликована поразом

Француски ратни план пред Први светски рат није настао само као резултат војних процена, већ као дубоко укорењен одговор на националну трауму. Пораз у Француско-пруском рату 1870–1871. године и губитак Алзаса и Лорене оставили су снажан траг у колективном сећању француског друштва. У деценијама које су уследиле, француска војна мисао била је прожета уверењем да ће будући рат са Немачком бити неминован и да ће се он решити повратком изгубљених покрајина.
У таквом амбијенту развијала се доктрина која је наглашавала морал, вољу и напад као кључне елементе победе. Ратни план није био схваћен само као техничка шема, већ као израз националне снаге и одлучности.

3.1 Настанак и карактер Плана XVII

План XVII, усвојен 1913. године, представљао је врхунац француског војног планирања у мирнодопском периоду. За разлику од немачког Шлифеновог плана, он није био детаљно разрађен оперативни документ који је унапред прописивао сваки покрет армија. План XVII је пре свега био план мобилизације и почетне офанзиве, остављајући значајан простор за одлуке команданата на терену.

На челу француског Генералштаба налазио се Жозеф Жофр (Joseph Joffre), човек мирног карактера, али чврстог уверења да Француска мора одмах преузети иницијативу у рату. План је предвиђао брзу концентрацију француских армија дуж источне границе и снажне ударе у правцу Алзаса и Лорене. Основна идеја била је да Француска мора напасти одмах, пре него што Немачка у потпуности развије своју надмоћну мобилизацију.

3.2 Доктрина офанзиве и „offensive à outrance“

У срцу Плана XVII налазила се доктрина позната као offensive à outrance – ,,офанзива до крајњих граница". Овај концепт није био само тактичка одлука, већ готово идеолошки принцип. Француски војни теоретичари, пре свега Фердинанд Фош (Ferdinand Foch) и Луј де Грандмезон (Louis de Grandmaison), тврдили су да су морал, нападна енергија и иницијатива одлучујући фактори рата.
Према овом схватању, војник који напада, испуњен патриотским жаром, надјачава техничку предност противника. Одбрана је посматрана као пасивна и деморалишућа, док је напад имао и војну и моралну вредност. Овај поглед на рат био је дубоко укорењен у француском официрском кору и снажно је утицао на начин планирања и извођења операција.

3.3 Оперативна замисао и претпоставке

Француски Генералштаб је полазио од уверења да ће Немачка своје главне снаге усмерити директно преко заједничке границе са Француском, односно кроз Алзас и Лорену. Иако је постојала свест о могућности немачког продора кроз Белгију, сматрало се да он неће бити у толикој мери масован и одлучујући како се касније показало.
У том смислу, План XVII је предвиђао снажне француске офанзиве ка истоку, са циљем да се немачка војска веже, потисне и принуди на дефанзиву. Француска је рачунала и на брзу руску мобилизацију, која би приморала Немачку да распрши своје снаге и ослаби притисак на западном фронту.

3.4 Занемаривање технолошке реалности рата

Једна од кључних слабости Плана XVII била је недовољна свест о промењеној природи рата. Француска доктрина је потцењивала разорну моћ модерне артиљерије, митраљеза и добро организоване одбране. Пешадијски јуриши, често извођени у густим формацијама, били су у супротности са реалностима индустријског ратовања.
Ове слабости су се драматично испољиле у првим месецима рата, нарочито током борби у Алзасу и Лорени у августу 1914. године, када је француска војска претрпела огромне губитке. Идеја да ће морал и напад надокнадити техничку инфериорност показала се као опасна илузија.

3.5 План XVII у пракси и његово превазилажење

Ипак, упркос почетним неуспесима, План XVII није у потпуности одредио ток рата. Жофр је показао извесну флексибилност, повукао снаге, реорганизовао армије и искористио немачко оперативно растезање. Управо та способност прилагођавања омогућила је Француској да, уз помоћ савезника, заустави немачку офанзиву у бици на Марни у септембру 1914. године.
На тај начин, План XVII је, иако концепцијски слаб у односу на технолошку реалност рата, постао полазна тачка из које је француска војска постепено учила и прилагођавала се условима модерног, тоталног сукоба.

3.6 Закључак о француском ратном плану

Француски План XVII био је производ историјског искуства, националне психологије и војне традиције. Он је симболизовао одлучност Француске да се супротстави Немачкој и поврати изгубљени углед, али је истовремено открио опасности доктринарне укочености и потцењивања технолошког напретка. Тек након болних искустава из 1914. године, француска војна мисао ће напустити култ чисте офанзиве и окренути се реалнијем схватању модерног рата.


  1. Руско царство - између савезничке обавезе и стратешке непромишљености

Руско ратно планирање уочи Првог светског рата представљало је покушај да се помире супротстављени захтеви: потреба за одбраном огромне територије и политичка обавеза према Француској да се одмах изврши притисак на Немачку. За разлику од Немачке, где је генералштаб имао готово апсолутну аутономију, у Русији су војни планови били снажно условљени политичким факторима и личним одлукама цара.

До краја XIX века руска војна доктрина била је претежно дефанзивна. Простор је сматран главним савезником, а искуство Наполеоновог похода и Кримског рата учврстило је уверење да се непријатељ може исцрпети дубинском одбраном. Међутим, након француско‑руског савеза (1892–1894), Француска је све снажније притискала Русију да преузме активнију улогу у будућем рату са Немачком.

Резултат тог притиска био је План 19 (План А), који је уобличен између 1910. и 1912. године. Главни аутор био је Јуриј Николајевич Данилов (Юрий Николаевич Данилов), заменик начелника Генералштаба, док је политичку подршку дао министар рата Владимир Александрович Сухомлинов (Владимир Александрович Сухомлинов). План је предвиђао истовремену офанзиву у два правца: против Немачке у Источној Пруској и против Аустро‑Угарске у Галицији. Та двострука офанзива требало је да спречи Немачку да концентрише снаге против Француске и истовремено да Русији обезбеди одлучујућу улогу у поразу Централних сила.
Међутим, План 19 је био заснован на низу проблематичних претпоставки. Пре свега, руска мобилизација, иако масовна, била је логистички неусклађена. Железничка мрежа није могла да обезбеди благовремено снабдевање и координацију армија. Поред тога, командна структура је била нефлексибилна, а комуникација између фронтова слаба. Одлука цара Николаја II (Николай II) да 30. јула 1914. одобри општу мобилизацију била је политички мотивисана, али војно ризична. Она је Русију увела у рат пре него што је била у потпуности спремна.

Порази код Таненберга и Мазурских језера показали су да је руски план био амбициознији него што су реалне могућности дозвољавале. Ипак, сама чињеница да је Русија брзо извршила офанзиву имала је значајан стратешки ефекат, јер је Немачка била приморана да пребаци део снага са Западног фронта.

  1. Аустро-Угарска уочи 1914: стратешки положај који “производи” више планова

За разлику од Немачке или Француске, Аустро-Угарска није могла да изгради један доминантан, “велики” план који решава главни проблем рата. Њена стратегија била је условљена неповољним географским положајем и чињеницом да је монархија истовремено могла бити увучена у сукоб са Србијом и Црном Гором, са Русијом, али и са Италијом, уз сталну могућност да се у рат укључе и Румунија или друге државе у зависности од кризе. Управо зато, аустроугарско предратно планирање се развијало као систем више паралелних варијанти (,,случајева” - Fälle), што је повећавало комплексност, али је истовремено појачавало и ризик од конфузије у моменту мобилизације.
У средишту тог система налазио се генералштаб, који је у Аустро-Угарској имао готово монопол над ратним планирањем, а кључна фигура био је Франц Конрад фон Хецендорф (Franz Conrad von Hötzendorf), начелник Генералштаба и главни идејни творац предратних оперативних концепата.

5.1 Конрадова “матрица”: Fall B, Fall R, Fall I и проблем рата на два фронта

Конрадов систем планова је у основи подразумевао више сценарија: рат против Србије (Fall B), рат против Русије (Fall R), рат против Италије (Case I) и комбинације (нпр. R+B, а у појединим кризним годинама и планске претпоставке за Румунију и сл.). Из угла Беча то је било логично, али је у пракси значило да је иста војска, ограничених ресурса, морала да буде спремна да у кратком року мења тежиште дејства између Балкана и Галиције.
Критична Конрадова претпоставка, која повезује скоро све варијанте, била је уверење да се Србија може брзо сломити пре него што Русија постане потпуно оперативна. Та процена — веома слична немачкој рачуници о спорости руске мобилизације — постала је стратешка осовина аустроугарског понашања у јулу и августу 1914. године.

5.2 Концепт “Staffel”: А-Staffel, B-Staffel и логистички ризик пребацивања тежишта

Посебност аустроугарског планирања била је у начину на који је замишљена расподела снага у зависности од тога ко је главни противник. У литератури се ово често објашњава кроз идеју “ешалонирања” (Staffel), односно унапред предвиђених група корпуса које се могу концентрисати према Србији или према Русији. Управо је B-Staffel постао симбол тог система: он је, у зависности од процене, могао да ојача балканску групацију или да буде пребачен ка руском фронту.
Проблем је био у томе што је ова “флексибилност” била више теоријска него реална. Једном када мобилизација крене по строгим железничким распоредима, свако накнадно пребацивање значи кашњење, поремећај снабдевања и губитак темпа. У самом августу 1914. настала је класична стратегијска дилема: тежиште је прво постављено ка Србији, али је руски притисак приморавао на хитно преусмеравање ка Галицији — што је доводило до тога да ни један фронт не добије довољно снаге у одлучујућем тренутку.

5.3 Fall B - рат против Србије као “казнена експедиција” и погрешна процена главног правца

Унутар Fall B, рат против Србије није посматран само као војни проблем, већ и као политичко питање престижа и стабилности монархије. Планирање је подразумевало да се Србија брзо порази снажним ударом са територије Босне и Херцеговине и преко западних и северозападних прилаза, уз ослањање на природне правце који воде преко Дрине и Саве, а не примарно преко Дунава. То је важна тачка, јер је у широј јавности често присутна поједностављена слика да је главна осовина морала ићи “право на Београд преко Дунава”, док су предратне претпоставке озбиљно рачунале са западним правцима дејства. 

Командно-организационо, балканска групација је била везана за структуру познату као Balkanstreitkräfte, а у ратној реалности 1914. кључна фигура у операцијама постаје Оскар Поћорек (Oskar Potiorek), који је водио инвазионе покушаје против Србије. У концепцији плана постојала је очекивана “брза оперативна добит” — али су терен, српско искуство из Балканских ратова, еластична одбрана и контраудари довели до тога да аустроугарске офанзиве 1914. не остваре стратешки циљ. (Оперативни неуспех, наравно, није само последица плана, већ и извођења, логистике и координације.).

5.4 Fall R: Галиција као главно ратиште и проблем ресурса

Када је реч о Fall R, план је био још амбициознији. Галиција је представљала огроман простор са великим захтевима за транспорт, снабдевање и координацију армија. Конрад је тежио офанзивном решењу — да се Руси потисну пре него што њихова бројност и дубина постану пресудне. Међутим, управо је спој Fall B и Fall R (или прелаз из једног у други) показивао највећу слабост аустроугарског система: монархија није имала довољно “вишка” снага да истовремено води одлучујући рат против Србије и да на истоку одржи стабилну офанзиву.
Резултат је био да је ратни старт 1914. обележен хроничним недостатком јасног и трајног тежишта: пребацивање делова снага, зависно од руског темпа, нарушавало је и балканску и галицијску компоненту.

5.5 Слабости плана: политика, коалициона логика и структура монархије

Аустроугарски планови нису постојали у вакууму. Политичка одлука о рату против Србије, донета у јулу 1914, била је прожета очекивањем да ће се кризом управљати, да ће Русија можда оклевати или да ће реаговати спорије него што се у стварности десило. То је директно повезано са Конрадовом претпоставком “временског прозора” за Србију. Када се показало да је Русија спремна да иде ка широј мобилизацији и притиску, аустроугарски план је морао да се “преклопи” у условима који му нису били повољни.
Истовремено, унутрашње особености монархије — сложени систем командовања, разноликост контингената и политичка осетљивост — значиле су да је оперативна ефикасност често била мања него што је генералштаб планирао. У том смислу, аустроугарски предратни планови су били “интелектуално енергични”, али материјално и организационо потцењени у односу на захтеве модерног рата.

5.6 Закључак: планови који су умножавали могућности, али и ризике

Аустроугарски ратни план није био један план, већ систем варијанти који је покушавао да реши немогућу једначину: ограничени ресурси против више потенцијалних противника, уз потребу за брзим политичким резултатом на Балкану. Управо је то довело до пресудне слабости: у моменту избијања рата, када су брзина и логистика кључне, систем варијанти лако се претвара у систем компромиса, а компромис у стратегијски губитак темпа. 

  1. Велика Британија уочи Првог светског рата - ратни план без класичне „копнене стратегије“

Британски ратни план уочи Првог светског рата суштински се разликовао од планова континенталних сила. За разлику од Немачке, Француске или Русије, Велика Британија није полазила од претпоставке да ће водити велики, одлучујући копнени рат у Европи. Као глобална поморска империја, њена стратешка култура била је обликована вековним ослањањем на морнарицу, контролу трговачких путева и индиректно деловање на континенту путем савезника.
Због тога се не може говорити о британском ратном плану у класичном смислу речи, попут Шлифеновог плана или Плана XVII. Британско планирање било је фрагментарно, еволутивно и условљено политичком неодређеношћу, али истовремено врло реалистично у процени сопствених могућности.

6.1 Стратешка традиција - морнарица као основ државне моћи

Основу британске ратне стратегије чинила је Краљевска морнарица (Royal Navy). Од краја Наполеонових ратова Британија је сматрала да је поморска надмоћ кључ њене безбедности и глобалног утицаја. Уочи 1914. године британски Адмиралитет је развио детаљне планове за:
  • блокаду Немачке у Северном мору,
  • заштиту британских и империјалних поморских комуникација,
  • спречавање немачког продора у Атлантик.
Поморска стратегија подразумевала је да ће Немачка бити постепено економски исцрпљена, што ће дугорочно утицати и на исход копнених операција. У том смислу, Британија је рат посматрала као рат исцрпљивања, а не као кратку офанзивну кампању.

6.2 Копнени аспект: Британски експедициони корпус (BEF)

Иако копнена војска није била у средишту британске стратегије, уочи рата су постојали конкретни планови за употребу Британског експедиционог корпуса (British Expeditionary Force – BEF). Овај корпус, бројности око 100.000 до 120.000 војника, био је мали у поређењу са масовним континенталним армијама, али изузетно професионалан.

Планови су предвиђали да BEF, у случају рата са Немачком, буде пребачен у северну Француску и распоређен на левом крилу француске војске. Циљ није био самостално вођење великих операција, већ подршка француском отпору и стабилизација фронта у критичној почетној фази рата.
Британско-француска војна сарадња развијана је тајно већ пре 1914. године, нарочито кроз разговоре између Генералштаба и француског Врховног командовања. Ипак, ови договори никада нису формализовани у виду обавезујућег савеза, што одражава британску политичку опрезност.

6.3 Политичка неодређеност и цивилна контрола

Једна од кључних карактеристика британског ратног плана била је политичка неодређеност до самог избијања рата. Влада није желела да се унапред обавеже на континентални рат, делом због унутрашњих политичких подела, а делом због традиционалне британске резервисаности према „европским ратовима“.
Централну улогу у овом процесу имао је министар спољних послова сер Едвард Греј (Sir Edward Grey), који је настојао да задржи дипломатску флексибилност. Та неодређеност значила је да Британија није ушла у рат са унапред дефинисаним, свеобухватним ратним планом, већ са оквирном стратегијом која се могла прилагођавати развоју догађаја.

6.4 Примена плана 1914. године

По избијању рата у августу 1914. године, британски планови су релативно брзо активирани. BEF је пребачен у Француску и укључен у борбе већ у бици код Монса. Иако бројчано слаб, корпус је одиграо значајну улогу у успоравању немачког напредовања и омогућио Французима да изврше реорганизацију.
Истовремено, поморска блокада Немачке почела је да даје резултате, мада ће њен пуни ефекат постати видљив тек током наредних година. На тај начин се показало да британски приступ, иако мање „спектакуларан“ од континенталних планова, има дугорочну стратегијску логику.

6.5 Закључак о британском ратном плану

Британски ратни план уочи Првог светског рата био је заснован на реализму и свести о сопственим ограничењима. Уместо покушаја да се такмичи са континенталним силама у масовним копненим операцијама, Британија је комбиновала поморску надмоћ, економски притисак и ограничено копнено ангажовање. Та стратегија није донела брзу победу, али је омогућила Британији да издржи дуготрајан рат и постепено повећа свој допринос савезничком напору.

  1. Италијански ратни план уочи Првог светског рата

Италијански ратни план уочи Првог светског рата био је обележен противречним стратешким положајем земље. Иако је Италија формално припадала Тројном савезу са Немачком и Аустро-Угарском, њени кључни национални интереси били су усмерени управо против Беча, због иредентистичких претензија према Трентину, Јужној Тиролији, Истри и деловима Далмације. Због тога италијанско војно планирање није било усмерено ка подршци савезницима, већ ка очувању маневарског простора и припреми за могући сукоб са Аустро-Угарском.

Географија северне Италије снажно је одредила карактер ратних планова. Алпски масиви и ограничени комуникациони правци наметали су дефанзиван приступ, са могућношћу ограничених офанзивних дејстава тамо где је терен дозвољавао, пре свега у долини реке Исонцо. Италијанска војска била је бројна, али технички и логистички неуједначена, што је условило опрез у планирању и одсуство амбициозних офанзивних замисли.

Кључну улогу у обликовању италијанског ратног плана имао је Луиђи Кадорна (Luigi Cadorna), који је заступао централизовано командовање и постепену офанзиву, уз снажан нагласак на дисциплину. Италијански план није предвиђао брзу и одлучујућу победу, већ споро напредовање и исцрпљивање противника, у складу са ограничењима терена и индустријских капацитета.

Одлука Италије да 1914. године остане неутрална била је у складу са оваквим стањем војне спремности и недовољно разрађеним плановима. Тек након Лондонског уговора 1915. године активирани су постојећи планови усмерени против Аустро-Угарске, што је довело до отварања италијанског фронта и серије исцрпљујућих битака на Исонцу.

  1. Српско-црногорски ратни план уочи Првог светског рата

За разлику од великих сила, Србија и Црна Гора нису улазиле у Први светски рат са илузијом о кратком и одлучујућем сукобу. Њихово ратно планирање било је условљено реалним проценама сопствених ограничених ресурса, искуствима из Балканских ратова (1912–1913) и јасном свешћу о надмоћи главног противника – Аустро-Угарске. Управо зато, српско-црногорски ратни план није био офанзиван у класичном смислу, већ пре свега одбрамбено-маневарски, са нагласком на исцрпљивање непријатеља и коришћење терена.

8.1 Стратешки положај и основна полазишта

Србија се налазила у изразито неповољном геостратешком положају. Северна и западна граница биле су директно изложене аустроугарским снагама, док је југоисток био потенцијално угрожен од Бугарске. Црна Гора, мала по површини и становништву, имала је важну улогу у везивању непријатељских снага у Херцеговини и северној Албанији.
Основна претпоставка српског Генералштаба била је да Аустро-Угарска не може водити дуготрајан рат на Балкану без озбиљног ангажовања Русије и Немачке, те да ће у почетној фази рата покушати брз слом Србије. Због тога је српски план био усмерен на прихватање битке на унутрашњим линијама, постепено повлачење и контранападе у повољном тренутку.

8.2 Радомир Путник и концепт еластичне одбране

Главни творац српског ратног плана био је војвода Радомир Путник, начелник Генералштаба и најискуснији српски стратег. Његова концепција није подразумевала круту одбрану границе, већ еластично маневрисање, уступање простора ради добијања времена и исцрпљивања противника.
Путник је рачунао на неколико кључних предности: висок морал војске, искуство стечено у Балканским ратовима, добро познавање терена и компактну структуру командовања. Српске армије биле су распоређене тако да могу брзо мењати правце дејства, концентрисати снаге и изводити контраударе, што ће се у пракси показати као пресудно.

8.3 Оперативна замисао Србије

Српски ратни план није предвиђао превентивну офанзиву. Главни правци аустроугарског напада очекивани су преко Дрине и Саве, са тежиштем у западној Србији. У складу с тим, српска војска је организована у више армија распоређених у дубини, са могућношћу брзог пребацивања резерви.
Циљ је био да се непријатељ увуче у унутрашњост земље, где би губио логистичку подршку и оперативну предност, а затим да се изведу концентрисани противудари. Управо ова логика довела је до српских победа у Церској и Колубарској бици, које су представљале директну примену предратних планских претпоставки.

8.4 Улога Црне Горе и заједничка координација

Црногорски ратни план био је уско повезан са српским. Под врховном командом краља Николе I Петровића, црногорска војска имала је задатак да веже аустроугарске снаге у Херцеговини, контролише планинске правце и спречи њихово пребацивање ка главном српском ратишту.
Иако малобројна, црногорска војска је, захваљујући терену и традицији ратовања у планинама, представљала значајан фактор. Заједничко дејство Србије и Црне Горе било је засновано више на стратешком усаглашавању него на формално јединственој команди, али је у пракси функционисало ефикасно у првој фази рата.

8.5 Закључак о српско-црногорском ратном плану

Српско-црногорски ратни план представља пример реалистичног и прилагодљивог планирања малих држава. Уместо амбициозних офанзивних замисли, он се ослањао на маневар, терен, морал и способност командног кадра. Његова вредност потврђена је у првим месецима рата, када су Србија и Црна Гора, упркос материјалној инфериорности, нанеле тешке поразе далеко надмоћнијем противнику.

Посебно треба нагласити да је српско-црногорски ратни план један од ретких планова пре избијања Великог рата, који је готово у потпуности успео и био остварен током 1914. године.


Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје 


Литература

Немачка:
  1. Terraine, John. The Schlieffen Plan: Critique of a Myth. London: Hodder & Stoughton, 2002.
  2. Herwig, Holger H. The First World War: Germany and Austria-Hungary 1914–1918. PDF поглавља, Internet Archive.
  3. Foley, R. T. German Strategy and the Path to Verdun: Erich von Falkenhayn and the Development of Attrition, 1870–1916. PDF, академски репозиторијуми.
  4. Showalter, Dennis. The German Army 1870–1914: The Schlieffen Plan and Preparations for War. PDF, Internet Archive.
Француска:
  1. Christoph M. V. Abegglen ― What was the strategic purpose of Plan XVII? (PDF) (https://www.military.ch/abegglen/papers/plan_dix_sept.pdf?utm_source=chatgpt.com)
  2. „Planning War in Peacetime“ – Michael C. Desch (PDF) (https://www.comw.org/qdr/fulltext/02jfqdesch.pdf?utm_source=chatgpt.com)
  3. „The French invasion of Lorraine“ (FirstWorldWar.com)
  4. Joffre Moves France from Plan XVI to Plan XVII (https://roadstothegreatwar-ww1.blogspot.com/2024/05/joffre-moves-france-from-plan-xvi-to.html?utm_source=chatgpt.com&m=1)
  5. Williamson Murray & Alan Millett (ур.) ― Military Innovation in the Interwar Period
  6. Robert A. Doughty ― The French Army and the First World War
  7. Ian Senior ― The Battle of the Frontiers (1914)
  8. Porch, Douglas. The March to the Marne. (PDF поглавља доступна преко JSTOR/Archive)
  9. Doughty, Robert A. Pyrrhic Victory: French Strategy and Operations in the Great War. (делови у PDF формату)
  10. Foch, Ferdinand. The Principles of War. (PDF, Internet Archive)
Русија:
  1. Menning, Bruce W. Bayonets before Bullets: The Imperial Russian Army, 1861–1914. (делови доступни у PDF формату преко академских репозиторијума)
  2. Stone, Norman. The Eastern Front 1914–1917. PDF издање доступно преко Internet Archive.
  3. Данилов, Ю. Н. Россия в мировой войне 1914–1915 гг. (PDF, руски извор)
  4. Sanborn, Joshua A. Imperial Apocalypse: The Great War and the Destruction of the Russian Empire, Oxford University Press, 2014.
  5. Stone, David R. The Eastern Front, 1914–1917., University Press of Kansas, 2015.
  6. Pre-war military planning (Russian Empire) (Encyclopedia 1914-1918 Online: https://encyclopedia.1914-1918-online.net/)
  7. Russian entry into World War I — Wikipedia (енгл.)
  8. О мобилизации Русской Армии в 1914 году (PDF) (https://www.nlobooks.ru/upload/iblock/c7c/qmfqavw1p2du8k10cuwtjxm3e986te80.pdf)
  9. Первая мировая война 1914—1918 гг. — Russia campaign analysis (PDF) (https://www.booksite.ru/fulltext/war1914/talenskij/text.pdf)
  10. Bruce W. Menning — The Mobilization Crises of 1912 and 1914 in Russian Perspective (PDF) (https://perspectivia.net/servlets/MCRFileNodeServlet/pnet_derivate_00005620/menning_mobilization.pdf?utm_source=chatgpt.com)
  11. Stephen Walsh — The Russian Army and the Conduct of Operations in 1914. (https://journals.gold.ac.uk/index.php/bjmh/article/download/654/pdf/867?utm_source=chatgpt.com)
  12. Stone, David R. — The Russian Army in the Great War: The Eastern Front, 1914–1917. (https://prussia.online/Data/Book/th/the-russian-army-in-the-great-war/Stone%20D.%20The%20Russian%20Army%20in%20the%20Great%20War.%20The%20Eastern%20Front%2C%201914-1917%20%282015%29%2C%20OCR.pdf?utm_source=chatgpt.com)
  13. Knox, A. — With the Russian Army, 1914–1917. (https://prussia.online/Data/Book/wi/with-the-russian-army-1914-1917/Knox%20A.%20With%20the%20Russian%20army%2C%201914-1917.%20Vol.%201%20%281921%29%20archive.org%2C%20OCR.pdf?utm_source=chatgpt.com)
Аустро‑Угарска:
  1. Rothenberg, Gunther E. The Army of Francis Joseph. (PDF издање доступно) (https://archive.org/details/armyoffrancisjos00gunt?utm_source=chatgpt.com)
  2. Conrad von Hötzendorf, Franz. Aus meiner Dienstzeit 1906–1918. (мемоари, PDF) (https://archive.org/details/ausmeinerdienstz02conr?utm_source=chatgpt.com)
  3. Stevenson, David. Cataclysm: The First World War as Political Tragedy. (PDF поглавља)
  4. Günther Kronenbitter, “Pre-war Military Planning (Austria-Hungary)” (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/pre-war-military-planning-austria-hungary/?format=pdf&utm_source=chatgpt.com)
  5. “Pre-war Military Planning (South East Europe)” (https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/pre-war-military-planning-south-east-europe/?format=pdf&utm_source=chatgpt.com)
  6. The War Plans of the Great Powers 1880–1914. (https://prussia.online/Data/Book/th/the-war-plans-of-the-great-powers-1880-1914/The%20War%20Plans%20of%20the%20Great%20Powers%201880-1914%20%282014%29%2C%20OCR.pdf?utm_source=chatgpt.com)
  7. 1914: Austria-Hungary, the Origins, and the First Year of World War I (https://library.oapen.org/bitstream/id/8172eb00-7a14-4b12-aeb9-b865510a8b8c/483305.pdf?utm_source=chatgpt.com)
Велика Британија:
  1. Encyclopedia 1914–1918 Online (1914-1918-online.net)
  2. Encyclopedia Britannica – “British Expeditionary Force” (britannica.com)
  3. FirstWorldWar.com – British Army & Strategy. (firstworldwar.com)
  4. Hew Strachan, The First World War, Vol. I: To Arms (PDF).
  5. David French, British Strategy and War Aims 1914–1916. (PDF).
  6. Ian Beckett, The Great War 1914–1918. (PDF).
  7. Sir Douglas Haig, War Diaries and Letters 1914–1918. (PDF).
  8. Michael Howard, “British Grand Strategy in the First World War” (PDF верзије доступне у академским репозиторијумима).
  9. John Gooch, “The British Army and the Theory of Armoured Warfare”

Најновији чланци

Не пропустите ништа!

Претплатите се на наш билтен и будите први који ће сазнати о новостима, промоцијама и ексклузивним понудама.

Powered by BOS4.tours