Порекло Првог светског рата представља једно од централних питања модерне историографије. Иако је повод за избијање рата био атентат у Сарајеву 1914. године, савремена истраживања показују да је он био резултат дуготрајног процеса структурног заоштравања односа међу великим силама. Тај процес обухватао је дубоке промене у европском систему равнотеже, интензивирање империјалистичке конкуренције, трку у наоружању, формирање супротстављених савеза и серију међународних криза које су постепено нормализовале могућност рата као средства политике.
Посебно место у овом процесу заузима Немачко царство, чији је брзи успон након 1871. године довео у питање постојећи међународни поредак. Немачка елита — политичка, војна и економска — све више је сматрала да се кључни немачки интереси не могу остварити у оквиру постојеће расподеле моћи и колонијалних поседа. У том контексту, рат је постепено престао да буде искључиво опасност коју треба избегавати и постао је средство које се може користити у повољном тренутку.
-
Уједињење Немачке и поремећај европске равнотеже сила
Уједињење Немачке 1871. године представљало је једну од најдубљих прекретница у историји европског система држава XIX века. Стварањем Немачког царства, Европа је добила нову велику силу која је у кратком року надмашила већину конкурената у индустријској производњи, технолошком развоју и војној организацији. Немачка је до краја XIX века постала водећа индустријска сила континенталне Европе, са изразито модерном инфраструктуром, финансијским системом и образованим официрским корпусом.
Док је Бизмаркова спољна политика настојала да очува status-quo и изолује Француску без изазивања ширег конфликта, његов одлазак 1890. године означио је почетак нове фазе. Под утицајем кајзера Вилхелма II, Немачка постепено напушта дефанзивни реализам и окреће се активнијој, експанзионистичкој политици. Ова промена није била само последица личних амбиција кајзера, већ и дубљег структурног проблема: Немачка је постала „превелика“ за постојећи европски поредак, а „прекасна“ за класичну колонијалну експанзију.
Овај дисбаланс створио је трајну напетост у међународним односима, јер су остале велике силе — пре свега Велика Британија, Француска и Русија — немачки успон доживљавале као директну претњу сопственој безбедности и интересима.
-
Трка за колонијама - економска и политичка димензија
Империјализам краја XIX и почетка XX века представљао је један од кључних покретача глобалне конкуренције. Колоније су обезбеђивале приступ сировинама, новим тржиштима, јефтиној радној снази и стратешким поморским тачкама. Истовремено, оне су служиле као симбол великодржавног престижа и међународног статуса.
Немачка је у колонијалну трку ушла релативно касно и стекла ограничене поседе у Африци и на Пацифику (Немачка је успоставила колоније у Африци (Камерун, Того, Намибија, Танзанија) и у Пацифику (Нова Гвинеја, Соломонска острва)). Упоређено са огромним британским и француским империјама, немачки колонијални домети били су скромни, што је унутар немачке јавности и политичких кругова створило осећај неправде. Концепт Weltpolitik био је директан одраз тог незадовољства: Немачка је захтевала „место под сунцем“ које би одговарало њеној економској и војној снази. У пракси, то је значило не само економску експанзију већ и тежњу за директним политичким утицајем у колонијама, што је доводило до конфликата са Француском, Великом Британијом и Белгијом.
Колонијална питања тако постају не само економско, већ и стратешко и психолошко питање. Немачка дипломатија све чешће користи оштар тон и демонстрацију силе како би наметнула своје захтеве. Истовремено, унутар војних кругова сазрева уверење да се ревизија колонијалне поделе света не може остварити искључиво дипломатским средствима, већ да ће захтевати војни сукоб великих размера.
-
Трка у наоружању као фактор неизбежности
Трка у наоружању представљала је један од највидљивијих и најопаснијих аспеката заоштравања односа међу великим силама. Од краја XIX века, војна потрошња у Европи расте готово континуирано, док се војне доктрине све више заснивају на претпоставци брзог и тоталног рата.
Немачка посебно улаже у модернизацију своје копнене војске, развој артиљерије, железничке логистике и мобилизационих планова. Истовремено, морнаричка трка са Великом Британијом, иницирана Тирпицовим поморским законима, драматично погоршава односе између две земље. Британска политика, која је деценијама почивала на „блиставој изолацији“, постепено се мења под утицајем немачког изазова.
Немачка је улагала велика средства у модернизацију морнарице, посебно под вођством адмирала Алфреда фон Тирпица. Он је развио стратегију Risk Theory (Теорију ризика), према којој довољно јака немачка флота може одвратити британску надмоћ. Велика Британија је одговорила изградњом бојних бродова типа Дреднот (Dreadnought) 1906., што је покренуло „надметање бојних бродова“ које је трајало све до избијања Првог светског рата.
Колико је Велика Британија озбиљно схватила немачко поморско јачање, говори и чињеница да је у Парламенту донешен закон да на сваки изграђен немачки брод, Британија одговори изградњом три пута веће бруто-тонаже, односно на један немачки брод, Британија ће изградити три таква брода. Последица овакве одлуке је процена британског Адмиралитета да ће тим темпом, уколико Велика Британија ништа не чини, Немачка стићи њене поморске снаге за око 75 година (!!!). Мада у питању је примарно била политика исцрпљивања немачких ресурса.
Трка у наоружању није била само материјални процес, већ и психолошки. Она је створила уверење да ће сваки будући рат бити кратак, одлучујући и да ће победу однети онај ко први мобилише и удари. У таквом контексту, дипломатија је све више постајала продужетак војног планирања.
Формирање супротстављених блокова представљало је институционализацију међународних подела. Тројни савез (Немачка, Аустро-Угарска и Италија) настао је као покушај очувања немачке позиције у Европи и заштите аустроугарских интереса на Балкану. Иако формално дефанзиван, савез је имао јасну политичку функцију обуздавања Русије и Француске.
Савез је настао на основу Немачко-Аустро-Угарског савеза из 1879. године, ком се Краљевина Италија прикључила 1882. године. Само осам година од свог уједињења Немачка формира први војно-политички савез, што недвосмислено указује колико је Немачка галопирајућим корацима желела да сустигне своју заосталост у трци са старим колонијалним силама.
Супротно томе, Антанта 1892–1907 развијала се постепено, али систематски и на бази билатералних споразума. Француско-руски савез из 1892. године био је први корак у стварању континенталне противтеже Немачкој. Њему се надовезују француско-британски споразум из 1904. и англо-руски договор из 1907. године. Иако формално није представљала војни савез у строгом смислу, Антанта је створила јасно дефинисан политички и стратешки фронт.
Оваква поларизација Европе значила је да свака регионална криза потенцијално може прерасти у општи сукоб, јер су механизми савезништва подразумевали аутоматску ескалацију, односно оба савеза су имала клаузулу да уколико једна од чланица савеза ступи у рат, остале по аутоматизму се укључују.
-
Политичке кризе и немачка стратегија „контролисаних криза“
Концепт стратегије контролисаних кризa
Под стратегијом контролисаних криза подразумева се систематско подстицање међународних тензија кроз пажљиво дозиране дипломатске и политичке конфронтације, које имају за циљ да супарнике принуде на уступке без формалног уласка у рат. Историјска истраживања показују да је немачка спољна политика, нарочито после 1890. године, све више тежила активној употреби кризних ситуација као механизма за ревизију постојећег међународног поретка.
Уместо да избегава ризике, немачка политичка и војна елита кризе је посматрала као средство за тестирање спремности супарника и за постепено померање граница прихватљивог понашања у међународним односима. Кључна претпоставка оваквог приступа била је уверење да ће супарничке силе, суочене са могућношћу ширег сукоба, пре изабрати компромис него рат. Истовремено, уколико би до рата ипак дошло, преовлађивало је уверење да би благовремено покренут сукоб Немачкој обезбедио стратешку предност
6.1 Примери „контролисаног“ изазивања конфликта
- Прва мароканска криза (1905–1906)
Прва мароканска криза представљала је један од најјаснијих примера немачке стратегије контролисаних криза у колонијалном контексту. Немачка је оспорила француске амбиције у Мароку не толико због самог значаја ове територије, колико ради демонстрације спремности да изазове постојећи систем међународних односа. Кајзер Вилхелм II је својом посетом Тангеру 1905. године јавно подржао формални суверенитет Марока, чиме је Немачка директно довела у питање француску политику у северној Африци.
Циљ Берлина био је двострук, да дипломатским притиском добије колонијалне уступке или компензације, али и да тестира однос између Француске и Велике Британије. Исход Алхесиранске конференције 1906. године био је за Немачку неповољан, јер је остала дипломатски изолована, док је француско-британска сарадња додатно ојачана. Ипак, унутар немачких политичких и војних кругова ова криза није тумачена као пораз стратегије, већ као корисна лекција о потреби одлучнијег наступа у будућим кризама.
Што се риче француско-британских односа, као вид компензације и уступка за помоћ и подршку, Француска је Великој Британији дефинитивно препустила протекторат над Египтом. Британији је ово посебно значило са геостратешког аспекта, јер је тиме имала и копнену контролу над западном обалом Суецког канала, што је била ,,жила куцалица" за снабдевање Британије из њене најважније колоније - Индије.
- Друга мароканска криза (1911)
Друга мароканска криза, позната и као Агадирска криза, представљала је ескалирани облик исте стратегије. Немачка је 1911. године упутила ратни брод Пантер (Panther) у луку Агадир, формално ради заштите немачких интереса, али суштински као отворену демонстрацију силе. Овај потез значио је значајан корак даље у односу на 1905. годину, јер је подразумевао директну употребу војне претње као дипломатског инструмента.
Иако је Немачка на крају добила територијалне компензације у централној Африци, криза је имала далекосежне последице. Она је учврстила британско уверење да Немачка представља примарну стратешку претњу, што је довело до интензивирања војне и поморске сарадње у оквиру Антанте. Британија нaпушта своју политику Равнотеже снага (Balance of the power). Истовремено, у немачким војним круговима све више је јачало уверење да дипломатски притисци имају ограничен домет и да ће коначно решење колонијалног питања захтевати оружани сукоб великих размера.
- Анексиона криза (1908–1909)
Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, уз недвосмислену и чврсту немачку подршку, представљала је кључни моменат у примени стратегије контролисаних криза у Европи. Немачка је у овом случају свесно преузела ризик оштре конфронтације са Русијом, рачунајући на њену војну и политичку неспремност након пораза у рату са Јапаном. У ултиматуму упућеном Русији, Немачка је ставила клаузулу: ,,Уколико Русија не прихвати анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, она ће јој објавити рат." Ово је defacto била објава рата, што Анексиону кризу чини најозбиљнијом кризом до избијања Великог рата.
Иако је криза окончана без оружаног сукоба, она је оставила дубоке последице: Русија је била понижена, Србија трајно фрустрирана, а линије поделе између савезничких блокова јасно исцртане. За Немачку, овај исход је потврдио уверење да је одлучан наступ у кризама ефикасан инструмент политике. Мада у круговима немачке политике и војске, овај исход је донео и одређену фрустрацију што рат није почео и наредном периоду учврстио уверење да сваким даном Немачка губи шансу да оствари своје колонијалне циљеве.
- Балканске кризе (1912–1913)
Балкански ратови додатно су продубили међународне тензије и показали колико је европски систем постао нестабилан. Регион је постао простор судара интереса великих сила, пре свега Русије и Аустро-Угарске, при чему је Немачка доследно подржавала свог савезника у Бечу. Скадарска криза 1912–1913. године јасно је показала да су дипломатски механизми све мање способни да обуздају конфликте.
Немачка политика у овом периоду настојала је да ограничи руски утицај на Балкану и да спречи даљу консолидацију словенских држава. Истовремено, серија балканских криза створила је утисак да је општи европски рат само питање повода, а не суштинске одлуке.
-
Немачки војни документи и Генералштаб: намера рата
7.1 Шлифенов план и интерни меморандуми
Документ који је најчешће предмет академске анализе је Шлифенов план, радни оперативни концепт немачког војног командовања који је, у свом најчешће наводном облику, предвиђао брз пораз Француске преко напада кроз Белгију како би се избегла дуготрајна двофронтална мобилизација. Међутим, модерне истраживачке анализе (Terrence Zuber) доказују да „Шлифенов план“ није био статичан документ, већ скуп варијанти и сценарија унутар којих је рат био увек могућа политика, а не последица грешке.
У делу German War Planning 1891–1914: Sources and Interpretations, описани су интерни војни меморандуми који показују да је немачки Генералштаб анализирао и вежбао сценарије рата са више великих сила, укључујући и утицај непредвиђених ескалација и могућности брзе мобилизације.
Сама чињеница да су немачки планови укључивали опције за ратни развој и да су биле предмет интерних меморандума Генералштаба илуструје да је рат био разматран не као сценарио најмањег зла, већ као реална политичка могућност у реалполитичком арсеналу. Ово је уско повезано са милитаризацијом немачке политике и уверењем да се рат може искористити за ревизију међународног поретка.
Анализа заоштравања односа великих сила од 1871. до 1914. године показује да Први светски рат није био резултат случајности или искључиво ланца несрећних догађаја. Он је био исход дуготрајног процеса у којем су империјалне амбиције, колонијална конкуренција, трка у наоружању и формирање супротстављених блокова постепено сузили простор за мирно решавање спорова.
Посебно значајна је улога Немачке, чија је стратегија контролисаних криза показала висок степен свесности ризика, али и спремности да се ти ризици прихвате. Немачки војни и политички документи указују да је рат био разматран као средство политике, а не као нежељена последица. У том смислу, избијање рата 1914. године представља логичан, мада трагичан, завршетак процеса који је у европској политици трајао више од четири деценије.
- Посебна препорука за погледати:
Академски доступни PDF извори
Terence Zuber, Inventing the Schlieffen Plan: German War Planning 1871–1914
–https://www.cambridge.org/core/services/aop-cambridge core/content/view/23B5211D53D13A9584D1E9D1603FB868/S0008938900003150a.pdf/inventing-the-schlieffen-plan-german-war-planning18711914.pd
LSE PhD дисертација: The enigma of German operational theor
– https://etheses.lse.ac.uk/123/1/Vardi_The_enigma_of_German_operational_theory.pd
Српски академски PDF извор
Стратегијски контекст – Scindek
– https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8426/2015/0042-84261501250S.pd
Институт за стратегијска истраживања (ИСИ)
– https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dодaci/vig_1_2_2007_1554878246.pd
Српски аутори / доступни PDF
Бјелајац, Миле. 1914–2014: Заšto ревизија? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата (Belgrade: Odbrana). - pdf.
Ћоровић, Владимир. Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку. - pdf
Монографска литература:
- Clark, Christopher, The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914 (HarperCollins, 2013)
- MacMillan, Margaret, The War That Ended Peace: The Road to 1914 (Random House, 2013)
- Stevenson, David, Armaments and the Coming of War, 1904–1914 (Oxford University Press, 1996)
- Fromkin, David, Europe’s Last Summer: Who Started the Great War in 1914? (Knopf, 2004)
- Strachan, Hew, The First World War (Viking, 2003)
- Taylor, A. J. P., The Struggle for Mastery in Europe 1848–1918 (Oxford University Press, 1954.)
