Одкуд Ере на Кајмакчалану?
Јован Цвијић ерски менталитет овако описује: "Велики физички напор, на који су Старовласи приморани, да би задовољили свакодневне потребе: кад год иду по воду или намирнице, да надгледају стоку итд. морају се непрекидно пети и силазити, Физичке последице тога осећају се. Људи су мршави, витки и јако мускулозни. Даље су печене коже, с познатим црвенилом људи које шиба ветар и непогода. Ови су људи врло високог раста, што пада у очи чак и међу динарским становништвом. У њих је физичка снага масивна и моћна. То се нарочито види код одраслих кад уз брдо носе тешке терете. Натоваре их на рамена, погну се, пењу се крупним корацима, споро, и часовима иду без одмора и не задржавајући се. Готово нису свесни своје физичке снаге. Узбуђени, понашају се као природна снага и примају опасност и смрт као обична дела. Они су извршили подвиге првог реда. То су најстрашнији јунаци. Жуде за херојском славом. Али се никад не размећу и после подвига се одају редовним занимањима. Ерски се јунаци често одликују од јунака других крајева овом мешавином храбрости, духа и лукавства. Понекад уз њихово лукавство иде дубока мудрост."
Када ово прочитамо можемо предпоставити зашто је Дринска дивизија била предодређена да освоји највиши планински масив Солунског фронта - Кајмакчалан.
(овим се не спутава снага и издржљивост преосталих српских дивизија и придружених добровољаца!)
Пукови Дринске дивизије
На челу Дринске дивизије, која је заједно са Дунавском дивизијом била у саставу Треће армије генерала Милоша Васића, налазио се пуковник Крста Смиљанић, из златиборског села Љубиш. Начелник штаба био је потпуковник Милан Завађил, а командант артиљерије пуковник Петар Тодоровић. Ужички 4. пук Стеван Немања био је под командом пуковника Војислава Павловића, ваљевски 5. пук Краљ Милан под пуковником Војиславом Чолаковићем, шабачки 6. пук Престолонаследник Александар под пуковником Јевремом Михаиловићем, док се на челу 17. пука налазио пуковник Алекса Стојишић. На челу санитета био је доктор Жарко Рувидић.
Излазак на фронт
Део савезничког фронта на ком је била распоређена Дринска дивизија налазио се између Добровољачког одреда Војводе Вука и Шумадијске дивизије, од Горничева до Кочобеја, обухватајући и планину Чеган. На њој се средином августа водила крвава битка где је жртвован 17. пук Алексе Стојишића, који је током те битке био придодат Дунавској дивизији. Да је тај напад продужен и више подржан, можда битка на Кајмакчалану не би трајала толико дуго...
Од 21.08. до 12.09.1916. Дринска дивизија је свакодневно, а поготово ноћу, само одбијала бугарске непријатељске нападе. Током битке на Кајмакчалану, оперативни штаб је био на коти 1900 Метеризи тепе. Бугари су се добрано утврдили на висини 2525m надморске висине на самом врху ког су прозвали по свом престолонаследнику Борису. Њиме је командовао командант Алекси Попов на челу 3. балканске дивизије бугарске војске.
Уторак 12.09.1916.године је освануо са густом маглом, али битка је отпочела. Магла ће константно пратити ток битке, и због ње ће на крају остати и питање ко је заиста први овладао врхом Кајмакчалана?
Незадрживим јуришем 1. батаљона 5. пука потпуковника Стевана Вилотића овладано је врхом Кара Тепе, тамо где је данас ски центар Ворас. Убрзо потом стићи ће похвала од комаданта Треће армије ђенерала Милоша Васића: "Јунаци, први ваш корак за Србију пун је славе и части. За три дана лавовске борбе, за три дана силних напада сатресте непријатеља и тешко казнисте нашег љутог злотвора. Непријатељ бежи пред вама, оставља топове и баца оружје. Храбри Дунавци јуришају као лавови, а Дринци нападају као дивови. Са друговима из Моравске и Вардарске дивизије запленисте 25 топова, међу којима су 2 немачка велика и 40 кара. Ови трофеји биће први украс у споменику Велике Србије, који ви сад вашом крвљу дижете! Горд сам и срећан вашом победом. Напред јунаци, гоните душманина без милости. Слава палима! Живели моји дични јунаци!" Ти топови су били први ратни плен после албанске Голготе!
Због магле и три реда рововских жица није било могуће настављање јуришем, иако је полет и занос српске војске велики. О томе је запис оставио Станислав Краков: "За нас је ово магична планина јер је тај врх граница између Грчке и Србије, и са њиме почиње наша земља из које смо већ десет месеци изгнани. Нама је сада понуђено ово ново бојиште које називају тако свечано - капијом Отаџбине."
Освајање врха 18.09.1916.
Због поприлично стеновитог и каменитог терена и немогућности укопавања у заклоне, српска пешадија је себи заклоне стварала од плочастог камења. Пешадија се штедила, па је артиљерија отворила жестоку ватру на врх, позадину и гребен Кајмакчалана, те су Бугари кренули у повлачење. Дунавска дивизија је вршила притисак на Совић (западније од Кајмакчалана, гледајући са грчке стране), а Шумадијска на Добро поље (источно), како би се спречило бугарско појачавање.
Након недељу дана од почетка борби, 18. септембра 1916.године у 19:10 пристигао је извештај да је врх освојен!
На коту 2525 руком капетана Бошка Булатовића из 1. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије је пободена српска застава! Исте те вечери Бошко ће погинути, а потом ће бити сахрањен на Зејтинлику.
Врховна команда је обавестила своје јединице следећим речима: "Краљевска Влада осећа се срећном што може честитати јуначким синовима нашег Подриња и храброј, заслуженој срећи, да Дринска дивизија прва стане ногом на слободну земљу наше миле Отаџбине. Клања се палим жртвама, захваљује се свима на учињеним напорима и жели им да што пре однесу слободу своме лепом завичају."
Краткотрајна победа
Но међутим, густа магла у ноћи тог 18.9. је створила велику конфузију приликом оријентације и стања ситуације на околном терену након потпуног овладавања Кајмакчаланом. Тај тренутак српске слабости искористиле су новопридошле бугарске трупе, које су дошле са налетом осветољубља да се иживаљавају над заробљеним и рањеним српским официрима и војницима. Због претрпљеног пораза те ноћи бугарска команда смењује пуковника Попова, а на његово место доводи пуковника Стефана Богданова.
За даље напредовање и поновно враћање трупа Дринске дивизије била је неопходна артиљеријска припрема, нарочито за брдске топове. Пуковник Крста Смиљанић ће у наредним данима наићи на неразумевање и нервозу код Врховне команде за толику потражњу артиљеријског наоружања. Успут, планове за напредовање ће пореметити снег који је отпочео падати на Малу Госпојину и велика хладноћа, нарочито по ноћи, када су били најучесталији бугарски напади. Рововима се ширила наредба да се поскидају све еполете и официрска обележја која су светлуцала у мраку и тиме наговештавала положаје.
17. пук Дринске дивизије
Једна срамота за беспућа интернета је та што не постоји нимало података о 17. пуку Дринске дивизије, нити слика њеног команданта пуковника Алексе Стојишића. На Крстовдан, дан кад се празнује проналазак Часног крста на ком Христос беше пострадао за спасење рода људског, одређено је да 7. пук Дунавске дивизије смени страдални 17. пук Дринске дивизије, који је понајвише пострадао током освајања "Капије Слободе" на Кајмакчалану. Шта се збило са њим након битке описао је Станислав Краков у свом "Животу човека на Балкану".
"Први пут сада, на крају јануара 1917, одлазимо у близину једног села, пошто смо месецима водили живот пећинских људи. Петелино има двадесетак кућа од олепљене земље, али ми не станујемо у њима, већ смо подигли шаторе. Ми смо овде дошли да извршимо један необичан погреб. Две године сахрањујемо ми своје другове и пријатеље и то је већ постао свакодневни део нашег живота. Али сада смо дошли да први пут сахранимо своју историју, своју традицију, своју заједницу, чврсто и нераздељиво створену у поразу и победама.
Наш 17. пук је осуђен да буде избрисан из списка српске војске. И још четири пука са њима. Не као недостојан, напротив. Бројно је престао да постоји, 64 официра и 1720 подофицира и војника из њега налазили су се у списку мртвих. Бар два пута толико лечило је своје ране по болницама Водена, Солуна, Туниса, Алжира, Корзике, Француске. Нас око 800, који смо преостали, нисмо били више довољни да сачињавамо један пук."
Добровољачки одред Војводе Вука
Из Лерина целодневним маршем (преко 30 сати) на положаје 4. пука Дринске дивизије у замену пристижу војници Добровољачког одреда предвођени потпуковником Војином Поповићем, Војводом Вуком.
Одсудна битка отпочела је у суботу 30. септембра 1916! Сва артиљеријска варта је била усмерена ка врху Кајмакчалана. Из минута у минут су пристизала обавештења о напредовању 5. и 7. пука ка врху. Командир чете из одреда Војводе Вука, Миливоје Динић је извршио један од одсудних јуриша на непријатеља и заузео највиши врх.
И опет она магла која још од првог дана није изостајала да буде непријатељ српској војсци је по окончању битке довела до забуне и саме учеснике, који су незаустављиво јуришали ка Сивом брегу, Старковом зубу и Кочобеју, ко је први, поново, заузео врх Кајмакчалана. Било како било, та победа је одјекнула и међу савезницима како је васкрсла српска војска након Албанске голготе и опоравка на Крфу изнела дивовски подвиг одневши снажну победу након 22 дана битке. Након ослобођења Битоља уследиће затишје на Солунском фронту како би се војници опоравили, и поново реорганизовали, за ону коначну и одлучну завршницу, битку на Добром Пољу, која се такође одиграла у септембру, али две године касније, 1918.године.
Закључак:
Да је Дринска дивизија најзаслужнија за освајање врха Кајмакчалана закључили су и сами учесници битке, који су своје сведочење изнели Стевану Јаковљевићу за писање "Српске трилогије":
"Неко од вас рече да се Кајмакчалан може поредити са аждајом која има две главе. Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је претила да помори цео Солунски фронт, равно седамнаест дана. Она се ту сломила... Али је ипак успела да ту аждају прилепи за земљу, и да јој спута ноге и реп. Међутим, Дринска дивизија није имала више снаге да јој дотуче и оне две главе. Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук. Док су Дринци држали аждајине ноге и реп, ви сте кидисали на оне главе, из којих је сада сукљао још жешћи пламени бес... Седми пук, уз припомоћ четника, освојио је врх Кајмакчалана, и тиме дотукао једну главу. Четници, уз помоћ трупа са Старковог Гроба, сломили су Бугаре на Сивој Стени и претукли аждаји и другу главу..."
Након посете Кајмакчалану на Видовдан 2025. године, и на основу података изнетих у књизи Игора Гојковића "Битка на Кајмакчалану, септембар 1916. године"
Текст написала Јана Тодоровић, студент туризма
