Кајмакчалан - капија слободе у Првом светском рату
Кајмакчалан је био стратешки изузетно важан врх на граници Грчке и старе Србије, а битка која се одиграла 1916. године била је једна од најкрвавијих на Солунском фронту током Првог светског рата.
Почетком лета 1916. године 129.000 српских војника који су се опоравили на Крфу после Албанске голготе, пребацује се бродовима у Солунску луку где се придружује другим савезничким војскама на Солунском фронту. По доласку, већина војске бива смештена у огромни камп који се налазио на ободу града, тачније код места Јефира у близини реке Вардар. Овде добијају артиљерију и другу опрему, а потом се распоређују на централни део фронта од Вардара (на грчком Аксиос) до Лерина (грчки назив Флорина). Бугарска војска је већ била заузела стратешки важне положаје. Да би се војска распоредила и припремила за битке било је потребно обезбедити инфраструктуру: од опреме за војску, наоружања, хране, до лечења и збрињавања.
Светска јавност се изненадила да је непокорива српска војска, њене три армије, потпомогнуте француско-руском армијом, 16.9.1916. године у рано јутро отпочела артиљеријски напад. Нова славна победа је одјекнула у рангу победа на Церу и Колубари.
Мало је битака у светској историји које су се одиграле на висинама као на Каjмакчалану. На 2525м надморске висине је бугарска војска утврдила своје положаје. Колико је освајање овог врха било значајно говори чињеница да су Бугари овај врх назвали "Борисов град" (по свом првом краљу али и тадашњем принцу) док је за Србе био "Капија слободе". Колика је била јачина ове снажне борбе, може одговорити податак да је врх Кајмакчалана снижен за четри метра од силног гранатирања, те данас износи 2521 метар надморске висине.
Како је текла битка, дан по дан, моћи ћете прочитати ускоро.
Записи о Кајмакчалану
Данко Поповић је у свом епохалном делу "Књига о Милутину" оставио сведочанство честитиог српског војника-сељака, чистог образа. Милутин Остојић се Кајмакчалана присетио на овај начин: "Да л' је могуће да ћемо ми Срби и преко њи прећи, мислим се. Зар ми овако ослабили и омалили, па сад преко толике планине. Камењем да нас туку у теме, побиће нас. Не верујем, синовче, а нисам ни онда веровао да на тим висинама има било каке среће за икога осим за орлове. Док је било среће, не смедо рећи, нисам ни знао да постоји Кајмакчалан. Шта можемо, пуковниче, нисмо ми градили Кајмакчалан, нећемо га ни мерити, - правим се луд, синовче, знам како се са официрима разговара - ваљда Бог зна шта ради кад је Србима одредио да ратују на највећим висинама, ваљда је решио да покаже шта људи могу па је изабрао Србе. Пружим му дуванкесу да свије цигару, па велим: Можда је Бог тео Србе и на овај начин да испроба, што не би и на висинама кад и је испробаво на мору."
Арчибалд Рајс је описао страхоте Кајмакчаланске битке у књизи “Шта сам видео и проживео у великим данима", а ево једног одломка: "Генерал Васић даје знак за офансиву својих 20 батаљона дринске и 14 батаљона дунавске дивизије. Војвода Вук са својим четницима остаје и даље у резерви. После страховите артиљеријске припреме, пешадија се кренула на јуриш. Борба траје готово три сата. То је неописива гужва у којој се, кроз дим и маглу, види како севају бајонети и чује се експлозија бомби. У 11.30 часова свршено је. Бугарин је дефинитивно отеран с Кајмакчалана на који се више неће вратити. Он бежи главом без обзира у правцу Црне, остављајући све: рањенике, топове, пушке, митраљезе. За њerа je спас да се докопа шуме и долине. Огромна гола и кршевита коса Кајмакчалана, Кочобеја и Флоке покривена je смеђим мравима који беже, беже. Тада војници-сељаци, праунуци Краљевића Марка, скидајући своју шајкачу, клекнуше и пољубише земљу црвену од крви, земљу њихове отаџбине. Власи Крсте Смиљанића, јуначког команданта дринске дивизије, поседеле су за време ове надчовечне борбе.”
Михаило Маџаревић је уочи битке на Кајмакчалану, у својој 22.години, због храбрости и смелости за подвиг да приђе у магли и зароби 4 бугарска војника, прекомандован из чина поручника у чин капетана II друге класе, лично од Његовог Краљевског Височанства Александра. По жељи својих пријатеља и ратних другова написао је књигу "Кроз сенке и сјај рата", у којој је оставио и сведочанство о освајању Кајмакчалана: "Четири дана доцније, у болници, сазнао сам да је врх Кајмакчалана заузет од наших трупа. Ова ми је вест у исто време поново пробудила бол за изгубљеним друговима и својим војницима, са којима сам се био сродио као са браћом. Отварајући врата Отаџбине, од 2 до 17* септембра 1916 године пало је више хиљада наших ратника на Кајмакчалану, јуришајући на Бугаре са грчке територије. Међу овима је погинуо 5 септембра и познати јунак капетан Бошко Булатовић, који је на неколико минута пред своју смрт као водник 2 чете 1 батаљона 5 пешадијског пука први побио нашу заставу на врх Кајмакчалана и тиме дао још више полета својима за ослобођење и повраћај поробљене нам Домовине. По заузећу Битоља и нешто територије наше Отаџбине 1916 године, наше се трупе задржаше под Добрим Пољем и Соколцом, на Трнавској и, Рововској и Браздастој Коси, и на Грунишком Вису. На овом задњем положају, освајајући га, погибе и наш чувени Војвода Вук".
(*Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је након свог формирања за званични државни календар узела грегоријански, те записи који су писани пре њеног формирања су вођени по старом начину рачунања времена.)
Спомен-капела Светог Петра
Победа српске војске после две недеље крвавих борби плаћена је великим жртвама: 4800 страдалих и 2000 несталих српских војника, уз 30.000 војника ван строја. Јуришали су ка својој отаџбини, дому, породици, мајци, сестри, жени, деци, огњишту, њиви… Након година изгнанства, врх Кајмакчалана је постао Капија слободе ка отаџбини.
Потоњи краљ Александар Карађорђевић је својим погинулим саборцима одао почаст подигавши међу облацима спомен-капелу и костурницу. На улазу у капелу стоји посвета:
“Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде као вечни стражари на прагу отаџбине”. Ограда је подигнута од испаљених граната увезаних тешким ланцима.
Судбина срца Арчибалда Рајса
Арчибалд Рајс је Швајцарац, велики пријатељ Срба и сведок злочина над српским народом у Првом светском рату. Желео је да му срце почива на Кајмакчалану, тамо међу својим пријатељима које је толико волео... Срце је било смештено у урни, која се и даље налази у капели. Шта је касније било са срцем и зашто га више нема на Кајмакчалану, сазнајте овде. На урни пише: Овде у овој урнина врху КајмакчаланаЗлатно срце спаваПријатеља српскогиз најтежих данаВојника правде, истине и праваШвајцарца Рајса, ком нек је слава!
Који су догађаји уследили после битке сазнаћете ускоро.
Аутор: Јана Тодоровић, студент туризма
